Jack Vance - Мјесечев мољац

Велибус је размишљао пола минуте и када је проговорио, попратио се на срдачнијем цребарину. Али сјећање на тонове кродатча још је гризло Тисселла.

— Овдје сам петнаест или двадесет минута. Зашто питаш?

— Занима ме јеси ли видио шумског Вилењака да је прошао?

Велибус кимне: — Отишао је низ шеталиште и ушао у прву трговину маскама, чини ми се.

Тисселл издахне кроз зубе. Наравно, то је први Ангмаров корак.

— Никад га нећу наћи кад промијени маску — промрмља.

— Тко је тај Шумски Вилењак? — упита Велибус овлаш заинтересиран.

Тисселл није имао разлога да крије име. — Познати криминалац Хаксо Ангмарк.

— Хаксо Ангмарк! — застење Велибус и повуче се дубље у столицу. — Сигуран си да је овдје?

— Прилично сигуран.

Велибус протрља дрхтаве руке: — То су лоше вијести, уистину лоше.

Он је бескрупулозан подлац.

— Добро си га познавао?

— Као и сватко други. — Велибус се сада прати на киву. — Био је на мјесту на којем сам ја сада. Дошао сам као инспектор и открио да је мјесечно проневјеравао четири тисуће УМИ-ја. Сигуран сам да ми није баш захвалан. — Велибус нервозно погледа низ шеталиште. — Надам се да ћеш га ухватити.

— Чиним највише што могу. Отишао је у трговину маскама, кажеш?

— Сигуран сам.

Тисселл се окрене. Идући низ пут, чуо је црна дашчана врата како су се затворила треском.

Отишао је низ шеталиште до трговине израђивача маски, застао као да се диви изложеним примјерцима: стотине минијатурних маски изрезбарених из ријетког дрвета и минерала, обложених листићима смарагда, паучинастом свилом, осиним крилима, тврдим рибљим љускама и сличним стварима. Трговина је била празна, а у њој је био само израђивач маски, квргав, чвораст човјек у жутој одјећи, с једноставном, варавом маском Опћег Стручњака израђеном од двије тисуће комадића обрађеног дрвета.

Тисселл размисли што ће рећи, како ће се попратити и тада уђе.

Израђивач масака погледа Мјесечевог Мољца, опази његову плахост и настави посао.

Тисселл изабере најлакши инструмент и засвира на њему, страпан — не баш најсретнији избор, јер је садржавао одређени ступањ молбе.

Тисселл покуша тај осјећај ублажити пјевајући топлим, готово несуздржљивим тоновима, тресући страпан мушичаво, јер је ударио погрешан тон. — Са странцем је занимљиво пословати; његови су обичаји чудни, он побуђује чуђење. Нити двадесет минута прије странац уђе у трговину ову да промијени свог досадног Шумског Вилењака за неку од предивних и смјелих креација понуђених овдје.

Израђивач маски постранце погледа Тисселла и без ријечи одсвира прогресију нота на инструменту који Тисселл никад прије није видио: савитљиву врећицу стиснуту дланом и три цјевчице што су вириле између прстију. Кад би стиснуо цјевчице готово докраја, зрак би пролазио кроз прорез и стварао тон налик на обоу. Тисселлову неприученом уху инструмент је изгледао тежак, израђивач маски мајстор, а глазба је одражавала дубоку заинтересираност. Тисселл покуша поново, мучећи се на страпану. Запјева: — Дошљаку на страни планет, глас некога из његова краја јест као вода за биљку која вене. Особа која би ујединила двије овакве особе нашла би задовољство у таквом милосном чину.

Израђивач маски опрезно затрза на свом страпану извлачећи из њега неколико звонких љествица, мичући прстима брже но што се оком могло видјети. Запјевао је формалним стилом; — Умјетник цијени своје тренутке концентрације; своје вријеме не жели трошити на измјену баналности с особом која у најбољем случају има просјечан углед.

Тисселл покуша ускочити с протумелодијом, али израђивач маски изведе нови склоп комплексних тонова чије кобно значење Тисселл није схватио и настави: — У трговину је ушао човјек који је очито први пут у руке узео инструмент сложен као премца, јер извођење његове глазбе отворено је критици. Он пјева о чежњи за завичајем и жели угледати друге као он.

Он сакрива свој велики стракх иза Мјесечева Мољца, јер свира страпан Мајстору Обртнику и пјева гласом презирног боцкања. Профињен и креативни умјетник игнорира провокацију такву. Он свира пристојан инструмент, суздржљив остаје и вјерује да ће се странац уморити од свег тога и отићи.

Тисселл узме свој кив: — Племенити израђивач маски мене криво разумије…

Прекинуо га је одрјешити стакато мајсторова страпана. — Странац мисли сада умјетниковом разумијевању наругати се.

Тисселл бијесно загребе по свом страпану: — Да заштитим се од врућине уђох у ову малу и скромну радњу. Умјетник, иако још га буне алатке његове нове, обећава некакав развој. Он вриједно ради да усаврши своју вјештину тако да одбија разговарати са странцем, без обзира на потребе његове.