Jack Vance - Мјесечев мољац

— Помоћи ћу, ако могу — пристојно одговори Кершаул.

— Дај ми, заправо ми посуди једног од твојих робова на тједан или два.

Кершаул одсвира зачуђен израз на ганги: — Не волим се баш одвајати од својих робова; познају моје навике и мене…

— Када ухватим Ангмарка, вратит ћу ти га..

— Врло добро — рече Кершаул. Зачегрта позив на хyмеркину и роб се појави. — Антхонy — запјева Кершаул — отићи ћеш са Сер Тисселлом и служити му кратко вријеме.

Роб се поклони, незадовољан.

Тисселл одведе Антхонyја на своју кућу-брод, гдје га је надуго испитивао, биљежећи одређене одговоре у табелу. Тада му је забранио да о томе прича и предао га на бригу Тобyју и Рексу. Још је заповједио да се кућа-брод одведе што даље од дока и да нитко не смије ступити на палубу док се он не врати.

Још једном је кренуо путем према свемирској луци и нашао је Ролвера како руча зачињену рибу, нарибану кору салатног дрвета и здјелицу бобица. Ролвер удари наредбу на хyмеркину и роб постави мјесто за Тисселла.

— Како напредује твоја истрага?

— Тешко да напредујем — рече Тисселл. — Претпостављам да могу рачунати на твоју помоћ?

Ролвер се кратко насмије — Имам добре жеље да буде тако.

— Конкретније — рече Тисселл — волио бих посудити роба од тебе. Привремено.

Ролвер застане с јелом. — Зашто?

— Радије не бих објашњавао — рече Тисселл. — Али буди сигуран да не тражим то ни због чега.

Без икакве финоће Ролвер позове роба и додијели га у Тисселлову службу.

На повратку на кућу-брод, Тисселл се заустави у Велибусову уреду.

Велибус дигне главу с посла. — Добар дан, Сер Тисселл.

Тисселл одмах пријеђе на ствар. — Сер Велибус, хоћете ли ми посудити роба на неколико дана?

Велибус је оклијевао, а онда слегне раменима. — Зашто не?

Прочегрта хyмеркином; појави се роб. — Је ли добар? Или би ти више одговарала дјевојка? — насмијао се прилично увредљиво, по Тисселлову мишљењу.

— Бит ће добар. Вратит ћу га за неколико дана.

— Нема журбе — одмахне Велибус руком и врати се послу.

Тисселл продужи према кући-броду, гдје је одвојено разговарао са сваким робом и унио нове биљешке у табелу.

Сумрак се тихо спустио на Титански оцеан. Тобy и Рекс одвеслали су кућу-брод од дока преко свиленкасте воде. Тисселл је сједио на палуби, слушајући тихе гласове, цвркутање и жамор инструмената.

Свјетла с плутајућих кућа-бродова сјала су жуто и блиједоцрвено. Обала је била тамна; ускоро ће Ноћници сићи да чепркају по отпацима и завидно гледају преко воде.

За девет дана Буенавентура ће по редовном распореду проћи крај Сирене; Тисселл је имао наређење да се врати у Полиполис. Може ли за девет дана пронаћи Хаксо Ангмарка?

Прошла су два дана, три, четири и пет. Сваки је дан Тисселл силазио на обалу и бар једном дневно посјећивао Ролвера, Велибуса и Кершаула.

Сваки је друкчије реагирао на његову присутност. Ролвер је био подругљив и раздражљив; Велибус формалан, у најбољем случају површно пријазан; Кершаул благ и учтив, али разметљиво незаинтересиран и дистанциран у разговору.

Тисселл је остајао једнако благ према Ролверовим упорним спрдњама, Велибусовој веселости, Кершаулову повлачењу. И сваког је дана, вративши се на своју кућу-брод, уносио биљешке у табелу.

Шести, седми и осми дан су дошли и прошли. Ролвер је прилично грубом изравношћу упитао жели ли Тисселл резервирати мјесто на Буенавентури. Тисселл размисли и рече: — Да, резервирај једно мјесто.

— Натраг у свијет лица — стресе се Ролвер. — Лица! Свугдје блиједа, рибоока лица. Меснате усне, носови чворнати и шупљи: испрешана, млохава лица. Мислим да их не би могао поднијети након живота овдје. Срећом, ти ниси постао прави Сиренац.

— Али ја се не враћам — рече Тисселл.

— Мислио сам да желиш да ти резервирам мјесто.

— Да. За Хаксо Ангмарка. Он се враћа у Полиполис бродом.

— Врло добро — рече Ролвер. — Значи, препознао си га, — Наравно — рече Тисселл. — Ти ниси?

Ролвер слегне раменима: — Он је или Велибус или Кершаул, толико сам схватио. Тако дуго док носи маску и зове се Велибус или Кершаул, мени је свеједно.

— Мени није — рече Тисселл. — Када сутра полази орбитални брод?

— Точно у једанаест и двадесет и двије минуте. Ако Хаксо Ангмарк одлази, реци му да не касни, — Бит ће овдје — рече Тисселл.

Свратио је у уобичајени посјет Велибусу и Кершаулу, вратио се на кућу-брод и унио три посљедње биљешке у табелу.

Доказ је био ту, јасан и увјерљив. Не баш непобитан, али довољан да му омогући дефинитиван потез. Провјерио је пиштољ. Сутра је дан одлуке. Није могао допустити грешке.