Meša Selimović - Derviš i smrt

- Onda je sve ispalo zlo?

- Nije. Zašto? Umrla je očekujući prijatelja svoga sina, shvataš li? Puna lijepih riječi, željna da govori o svojoj ljubavi, nije mislila na smrt. Seljaci su ostali na istom, bez rakije i bez pomoći, jer su nasljednici razdijelili imanje. A u selu se sačuvalo lijepo sjećanje na spahinicu, sve drugo se zaboravilo. Ostala je priča: živjela je u ovoj kući jedna čudna i dobra žena. Niko od tog, istina, nema ništa, ali je lijepo.

Uznemirila me ta priča, opora i neobična, kao život, i neuhvatljiva, kao život. I Hasanovo podrugljivo prihvatanje, ili spokojno neprihvatanje, mučnog životnog kovitlanja, koje čovjek mora da užljebi, da ne bi izludio.

Nasmijao sam se, da olakšam moguću trpkost, i nelagodnost pouke:

- Zastani na nečemu, za milog Boga, odredi se, pronađi oslonac. U svemu si nesiguran.

- Imaš pravo, u mnogo čemu sam nesiguran. Je li to zlo?

- Nije ni dobro.

- Znači, nije dobro, ali nije ni zlo. A biti siguran, to je dobro. A može li biti i zlo?

- Ne razumijem.

- Postoji li nešto u što si potpuno siguran?

- Siguran sam da ima Boga.

- A vidiš, i oni koji ne vjeruju u Boga, takođe su sigurni. A bilo bi možda dobro da nisu tako sigurni.

- Da. I šta onda?

- Ništa.

Ali sam se već pokajao što sam upitao, ne primijetivši zamku podmuklo mudre logike. Kako je to pametna i opasna misao! A naveo me na nju igrajući se.

Dobro je potkovan u svojoj nesigurnosti.

Nije mi smetalo što je tako, ništa mi njegovo više nije smetalo. Zavolio sam ga toliko, da sam, i prepirući se, davao mu za pravo. Bog mi je drag, i kad sam mislio da nema pravo.

Jedan jedini dan bez njega izgledao mi je pust i dug. Mirno sam sazrijevao u njegovoj sjenci.

Njegov otac je bez bojazni očekivao sve što ga može zadesiti, opsjednut oživljenom ljubavlju.

Nama dvojici Hasan je bio najpotrebniji čovjek na svijetu.

Zato sam se ražalostio, saznavši da ide na put.

Otišao sam njegovoj kući, nisam ga vidio cio dan i noć. Igrao je tavle s ocem, sjedeći uz njegovu postelju.

Starac se ljutio, bacajući kocke među crne i bijele trokutove:

- Pu, nalet te bilo, kako to padaš! Fazlija - tužio se momku - neće me zar.

- Jesi li huknuo u kocke, aga?

- Huknuo sam, ne pomaže. Je li Zejna tu? Da ih samo malo stavi među prsa.

- Sramota je, oče!

- Šta od mene može više biti sramota? Je li sramota, Fazlija?

- Nije, aga, Bože sačuvaj.

- Oče, bolje je da ih protrljaš o derviški rukav.

- Zaista? Nećeš se ljutiti, Ahmed-efendija? Bogami, pomaže.

- Drago mi je što si došao - nasmijao mi se Hasan.

- Nisam te vidio od juče.

- Pričekajte s razgovorom - ljutio se starac - dok dobijem. Sad me pošlo.

- Otac se oporavio.

- Hoćeš da kažeš da sam bijesan?

Zaista je dobio, i bio umoran i vedar od sreće. Ličio je na dijete, ličio je na Hasana.

- Idem na put, u Dubrovnik - obavijestio me Hasan, smješkajući se na oca, kao tobožnji krivac.

- Zašto ideš?

- Zbog trgovine. Idu i moji prijatelji, pa ćemo zajedno.

- Ide Latinka, pa ide i on. A trgovinu je izmislio.

- Nisam izmislio.

- Izmislio si. Da je zbog trgovine, uspio bih da te odvratim. Zbog nje ne mogu, preča je.

- Otac je svašta uobrazio.

- Je li? Ako sam ostario, nisam sve pozaboravljao. A što meni ponešto ne ide u glavu, to je druga stvar.

- Zar ima nešto što tebi ne ide u glavu?

- Ima.

Starac je govorio meni, kao da je ljut na Hasana.

- Ima. Ne ide mi u glavu da će on na put sa ženom i njenim mužem, zajedno. Ko je sad budala? Moj sin, ili taj Latinin?

- Ili obojica - smijao se Hasan, nimalo uvrijeđen. - Ti, izgleda, ne priznaješ prijateljstvo?

- Prijateljstvo? Sa ženama? Dijete moje od trideset godina, u što ti vijek prođe! Sa ženama je prijatelj samo kulambara.

Umiješao sam se u ovaj nezgodan razgovor, na koji se Hasan samo smijao:

- Možda je prijatelj s mužem.

- Tebi, Ahmed-efendija, ne treba zamjeriti, ti te stvari ne možeš znati. Kod njih muž uvijek prima ženine prijatelje, žena muževljeve nikad.

- Oče, uhvatiće te zaduha.

- Na tvoju nesreću, neće me uhvatiti zaduha, danas je vedar dan i lagan vazduh, uzalud me plašiš. Govorio sam mu: ako ti nije stalo do nje, ne gubi vrijeme uzalud; ako te neće, nađi drugu; ako je voliš i ako te voli, otmi je.

- U mog oca sve je jednostavno.

- A zašto ide, krošto ide s njima, neka đavo razumije. Sigurno je samo da vodi naoružane momke sa sobom, da njegove prijatelje ne napadnu hajduci. A zar njega ne mogu napasti hajduci? U nas je sve jednostavno! Jednostavnije je u vas, spetljani sine; sve vam je nerazumno.

- Kakvu si sad istinu rekao, oče! Od pamtivijeka sinovi su nerazumniji od očeva, i razuma bi tako sasvim nestalo, ali srećom, sinovi postanu razumni čim postanu očevi.

- Hoćeš li ti ikad postati razuman?

- Muka je sa sinovima, oče.

- Nemoj da se rugaš, znam. Koliko ćeš ostati na putu?

- Petnaestak dana.

- Zašto toliko, crni moj sine? Znaš li ti koliko je to petnaest dana?

- Možda i više.

- Dobro, idi. Kad je tebi svejedno, i meni je. Za petnaest dana mogao bi mi i na grob doći. Svejedno, idi.

- Rekao si da ti je bolje.

- U mojim godinama bolje i gore stoje jedno uz drugo i smjenjuju se, kao dan i noć. I svijeći je bolje kad dogorijeva.

- Hoćeš li onda da ostanem?

- Da ostaneš? Prvo, lažeš. Drugo, na nos bi mi izašlo kad bi i ostao. Kasno je sad, idi. Ne zadržavaj se duže. Petnaest dana, to je meni mnogo, tebi dovoljno. I povedi više momaka, ja ću platiti. Biće mi lakše kad znam da si siguran.

- Šejh Ahmed će te obilaziti dok ja budem na putu.

- Najljepši poklon koji ti je Bog mogao dati, to je ovaj dobri i pametni čovjek. Ali nije loše da se malo odmori od tebe, zato za ovih petnaest dana nećemo o tebi progovoriti ni riječ.

A svih petnaest dana govorili smo o njemu.

Njegov odlazak oštetio nas je obojicu. Namirili smo se njegovim imenom. Starcu je bilo teže, jer mu je žao svakog dana kad je gubio nanovo stečenog sina, što mu je odgonio misao o smrti. Njegovo zanovijetanje je ljubav, kvrgava i žestoka, ali je i okretanje od bliske sjenke. Crna ptica je kružila iznad njega. Sad je znao za nju, i plašio se. Da li mu je onda bilo bolje bez ljubavi?

Žalio sam i ja zbog njegova odlaska, jer me naviknuo na sebe, a baš sad mi je potreban.

Moj život se ovdje dijelio, na ono što je bilo, i na ono što ne znam šta će biti. Čekao sam u zasjedi, kao lovac, pažljiv i strpljiv, ali nisam bio siguran da li i mene ne čeka zasjeda, da neću i ja biti ulovljen. Drug pored mene umirio bi mi jezu zbog nečujnog koraka koji mi šalje sudbina. Bilo je strave u tom osjećanju mraka i tajne iza svega što ne vidim, tajne što će se meni otkriti, ali i tihog likovanja što će se desiti ono što čekam, što sam ja izabran da budem izvršilac volje jače od moje. Ali ja nisam oruđe samo, ni tuđa ruka, i nisam kamen ni drvo; čovjek sam, i ponekad se bojim da mi duša ne bude slabija od želje, ili da me ne raznese najedrala mržnja, kao zrelo sjeme opnu u kojoj raste. Sa Hasanom mogu mirno čekati, sa Hasanom mogu mirno dozreti do čina, da bude zeleni barjak nad kasabom, a ne mrtvačka čaburtija nada mnom.

Čekali smo da se vrati s puta jedini čovjek do koga nam je stalo. Starac nije krio da je nemiran. Počinjao je da grdi sina, staro grubo gospodstvo tobože još nije popustilo, ali se ta nespretno skrivana nježnost uskoro pretvarala u nemoćnu jadikovku.

- Đavo odnio i njega i tu Dubrovkinju. Preča mu je od vlastitog oca. Pa bar da je čemu! Drama čestita mesa na njoj nema. Al neka mu bude, neka ga vuče preko bijela svijeta onim svojim zejtinjavim očima, kad je mamlaz. Petnaest dana, sine moj nesrećni! Kiše mogu da udare, mrazevi mogu da stegnu, hajduci mogu da napadnu. Ništa ne pomaže govoriti budali. Sjedi ti, oče, tu u svom ćošku, prislonjen ko čibuk, i čekaj. Premiri kad se vrata otvore i kad neko uz stepenice brže pođe, prezaj iz kratkog sna od crnih slika i zlih slutnji. Godinu dana života će mi oduzeti, ako sad i preživim. A obećao je da neće nikud ići, obećao i nije izdržao. Rodi ga samo na svoju muku, da ti bude teže. Oh, Bože mi oprosti, šta ja meljem.