Merjem Jolač - Ona koja otvara puteve. 1. dio

Sulejman je bio iznenađen ovakvim tokom događaja. I dok on nije uspeo da preduzme ništa, ostavivši katalog naše divne izložbe na stolu, izašla sam. Otišla sam do svog omiljenog bara pored mora, gde su pravili ukusnu tursku kafu. Bilo je toplo avgustovsko veče, lepa muzika iz bara, naručila sam tursku kafu. Konobar u beloj uštirkanoj košulji brzo mi je doneo kafu s turskim lokumom i hladnom vodom. Uživala sam. Mislila sam da bi sve trebalo da bude potpuno drugačije, uopšte nisam tako zamišljala susret sa Sulejmanom nakon tako duge pauze.

«Gde si? Čekam te, požuri,» —odjednom je stigao poruka od Sulejmana na vajberu.

«Pijem kafu, tako je ukusna», odgovorila sam.

«Pa, ovo je tvoj rođendanski poklon. Završi kafu i dođi što pre».

«Moj rođendan je za nedelju dana, Sulejmane. Jesi li pogledao katalog?» – odgovorila sam.

«Ne. Dođi, pročitaj mi lično.» – završila sam kafu i ustala, nisam želela da se vratim kod njega, ali sam uljudno otišla da se pozdravim. Sulejman je oprezno stao iza mene i zaključao vrata. To mi se uopšte nije svidelo, jer to više nije bio deo mojih planova. Ali mi je prišao sa leđa i omirisao me je od glave do pete, uveravajući se da je to još moj miris i da sam ja ista ona, koja ga je volela i koja je došla večeras. Zagrlio me je oko struka i počeo da mi ljubi vrat, skidajući mi bluzu. Ja sam se opirala.

«Šta to radiš? Pusti me’».

«Ne laži me nikad više. Zašto si došla kod mene? Želiš me», – iznenada je brzo strgao moju suknju i prstima prošao po mojim preponama.

«Gledaj, sva si mokra, kao vodopad», – nasmejao se. Istog trenutka smo bili u krevetu, i već sam bila gola. Sulejman je naglo raširio moje noge i ušao u mene.

«Reci mi da sam ti nedostajao», – njegov glas nije prihvatao otpor.

«Da».

«Reci mi da sam ti nedostajao», – insistirao je.

«Da, nedostajao si mi. Veoma,» – nisam mogla da ga lažem. Zadovoljan, počeo je da me ljubi još snažnije, Što je trajalo narednih nekoliko sati. Već je bilo prilično kasno. Sulejman, kao i ranije, položio je moje ruke na donji deo svojih leđa.

«Pruži mi svoju čarobnu masažu,» – poslušala sam. Bio je zadovoljan. Uvek je voleo kad sam ga dodirivala. Moji topli dlanovi ležali su na njegovoj tetovaži na leđima, volela sam da mu mazim krila, koja su se širila preko njegovih širokih ramena.

«Kasno je, moram da idem», – odjednom sam shvatila. Sulejman je bio iznenađen.

«Daću ti vozača, reći ćeš mu adresu. Gde živiš u Antaliji? Odvešće te pravo kući.

«Dobro».

«Moram da idem poslom».

«Tako kasno?» pitala sam.

«Da.» Brzo sam se obukla dok je on zvao svog vozača. Sulejman me je poljubio, udario po guzi, kao i obično, i ja sam krenula. Kod kuće sam odmah zaspala. Nedelju dana kasnije, nazvao me je da dođem kod njega, sve se opet ponovilo. Vrlo brzo sam se preselila bliže Sulejmanu, u malu letnju kuću sa vrtom narandži u Beldibiju pored mora. Tada sam mislila da ću tamo srediti kuću i da ću mirno provesti zimu. Sulejman je bio protiv toga. Kada je došao da me poseti prvog dana Kurban Bajrama, negdovao je već na ulazu:

«Jesi li ikada bila ovde zimi? Možeš li zamisliti kako je ovde zimi, Marija?»

«Ne. Ali mislim da je ovde vrlo mirno i dobro, nema ni turista, niti bilo koga ko bi mogao da me uznemirava.»

«Ne znam, želim ti sreću!» I otišao je, kao i obično, na posao.

Sreli smo se nekoliko puta na isti način, seks bez obaveza. Znala sam da je došlo vreme da se ovo okonča, jer nisam dugo bila zadovoljna ovakvim viđanjem. Još jednom, naivno sam verovala, kao i obično, da sam došla kod Sulejmana da se najzad objasnimo. Ali objašnjenje nije uspelo. Te večeri Sulejman se osećao loše, nakon našeg jakog seksa počeo je da povraća, proveo je u toaletu oko 20 minuta, a nakon izlaska otuda rekao mi je: «Osećam se jako loše, sve je zbog kamena u bubregu.»

Bila sam iznenađena, nisam mogla ni da pomislim da bi on mogao imati bilo kakve zdravstvene probleme. I sumnjala sam na nečiju umešanost sa strane, naši odnosi su se previše sumnjivo razvijali, sve vreme sa neverovatnim preprekama.

«Koliko dugo te ovo muči?» upitala sam Sulejmana.

«Tri ili četiri meseca», odgovorio je, žmirkajući.

«U Turskoj je dobra medicina. Potrebna ti je laserska operacija u Istanbulu, kamenje se zdrobi, možeš da ideš kući istog dana, a onda pesak lako izađe sa urinom».

«Znam», Sulejman se namrštio. Te noći sam kasno otišla kući, oko tri ujutro, taksijem.

Sutradan sam htela da ga nazovem i pitam kako se oseća, ali Sulejmanov telefon je ćutao. Saznala sam da je otišao u Istanbul, nije bio tamo nekoliko nedelja.

Oktobar je. Sezona je gotova, turisti su nestali, hotel je zatvoren za zimski period do iduće godine. Dva dana pre rođendana, Sulejman me je zamolio da dođem, ali bila sam zauzeta i nisam mogla da ga vidim. Bio je ljut, kao i uvek, kad nisam poslušala. Nisam mu čestitala rođendan. Sulejman mi je uvek govorio: «Ne slavim praznike, niti rođendane, znaš to, Marija. Samo velike muslimanske praznike, Ramazan i Kurban Bajram.»

Otišao je u hladnu Rusiju. Nakon nekoliko sedmica se vratio i odmah je hteo da se vidimo. I došla sam, kao i uvek, naivno uverena da je sve ovo posljednji put i da se više nikada neću pojaviti kod njega kao noćna gošća. Ovaj put sam se dobro pripremila, napisala sam Sulejmanu dugo pismo u kojem sam izložila sve o čemu sam dugo htela da razgovaramo, i u kojem sam rekla da je ovo moja poslednja poseta i da ga molim da me više ne uznemirava. Nikada nisam mogla s njim da razgovaram o najdubljem, o suštini mog bića. Dakle, pismo je bila jedina opcija moje misaone komunikacije s njim, kao što mi se tada činilo. Pogrešila sam u mnogo čemu. Onda jednostavno nisam mogla da vidim i da se osećam tako kao on. Kasnije će mi se više otvoriti moje prirodne sposobnosti, a vidovitost i pronicljivost će ojačati.

I razumeću da osoba koja je dugo na teškim drogama ne može adekvatno da se ponaša prema ljudima oko sebe, i da se može obrušiti na njih u svakom trenutku.

Ponekad zastajemo tamo, odakle treba da sledimo dalje i nastavimo put. Kada nestane snage, drugi udah se otvara molitvom, umor i slabost isceljuju se verom, izdržljivost je potkrepljena snagom uma, gde prestane kretanje treba duboko udahnuti, zadržati dah i nastaviti se kretati, prateći put svog srca.

Ko ti daje snagu na putu? Ko ispunjava vaše ćelije čistim vazduhom? Ko pesmom života vam otvara sva vrata i prilike?

Bog.

Njegova snaga je neograničena, On uvek oprašta i prihvata svakoga, ko god da mu dođe sa najdubljim pokajanjem…

Bila sam jaka u svojim molitvama.

Jedne večeri 2016. godine vozila sam se planinskim putem do Sulejmana. Vozač taksija me je pitao odakle sam i pitao me šta me je dovelo ovamo. Odgovorila sam. Vozač taksija se zasmejao… Zapalio je cigaretu i započeo svoju priču. Obrve su mi se podigle od iznenađenja: poznavao je Sulejmana i celu njegovu porodicu. Kao da me je Bog stavio u ovaj auto, ili mi ga je poslao večeras…

«Poznajete li Ajšu Hanumu?» upitao je vozač.

«Ne, nije mi poznato».

«To je njegova supruga, sa njenom porodicom se posvađao i otišao je, ali ove godine se pomirio i ponovo se vratio u hotel».

Ćutala sam.

«Njena sudbina je teška, ona je platila tako visoku cenu za najstrašniji greh za muslimanku…».

Zapanjila sam se, nemo pitanje se zaledilo na licu.

«Da,» vozač nije prestajao, «poznajem njenu staru drugaricu, vrlo ozbiljnu vračaru, ona je pre nekoliko godina nabacila crnu magiju Sulejmanu, samo da bi se u maju razveo od svoje supruge, Bugarke, Galine, s kojom je živeo 10 godina, i da bi se oženio Ajšom Hanumom u oktobru 2014. godine, i kći je rođena.»