Merjem Jolač - Ona koja otvara puteve. 1. dio

«Siluješ me», zastenjao je zadovoljno Sulejman. Usporila sam i počela lagano da sedam na njega kako bi mogao da vidi sebe skoro celog. Voleo je da gleda kako sedam na njega i kako ulazi u mene. To ga je uzbuđivalo. Konačno sam zadovoljila svoju požudnu prirodu.

Sulejman se obukao i u hodniku me je privukao ka sebi.

«Da li bi mogla da živiš sa čovekom koji je ubijao ljude?» pitao me je odjednom.

«To je njegov izbor. Mogu samo da odgovoram za svoje postupke», odgovorila sam.

«Dobro. Tvoj muž će biti odgovoran za tebe. Razumeš li? Moraš potpuno da promeniš svoj život i da promeniš ime i prezime, ako želiš da se udaš za mene, Marija! ” Već me je upozoravao na pragu. Nasmejala sam se.

«Zašto se smeješ?», pitao je Sulejman. Ćutala sam.

«Idi», poljubila sam ga na rastanku. Bolelo je, želela sam da ga više nikada ne vidim. Zatvorivši vrata, legla sam da slatko spavam. Uvek sam spavala posle Sulejmanovih odlazaka.

Sledećeg jutra probudila sam se s mišlju da nikada neću videti Sulejmana i da ću zabraniti sebi da razmišljam o njemu. Jedino što sam molila od Boga je da, ako mi pošalje neočekivani, neplanirani susret sa njim, da onda to bude čisto Božje proviđenje.

Tokom dana jedan prijatelj je svratio po mene, i krenuli smo na sastanak u ogroman tržni centar u Pendiku. Unutra sam osetila da se nešto neočekivano kuva, a nisam znala šta je to. Parkirali smo auto, izašli iz njega i, prolazeći pored staklenih zidova kafića Digermen, pored ulaza u centar, iznenada sam videla kroz prozor Sulejmana kako sedi sam za stolom, uz šolju turskog čaja. Srce mi je sišlo u pete. Zamolila sam svog prijatelja da sam ode na sprat i sačeka me tamo kratko, on je poslušno pošao ka ulazu, a ja sam požurila u kafić. Lično nisam znala šta radim, neka nepoznata sila me je odvela Sulejmanu, koji ništa nije naslućivao, jer je sedeo leđima od ulaza i nije video one koji ulaze u kafić. Ušla sam, srce mi je sve jače tuklo i bilo je spremno da iskoči. Otišla sam do Sulejmanovog stola i nemarno sam spustila svoju torbu na stolicu preko puta njega. Sulejman je podigao pogled i zamalo se ugušio čajem.

«Nisi pomislila da možda čekam nekoga ovde, Marija?» – Sulejman mi se obratio bez pozdravljanja.

«Izvini», uzela sam torbu sa stolice i krenula.

«Sedi», zapovednički je izgovorio Sulejman, bilo je očigledno da se neće tako lako predati. Pa, ni ja neću. Sela sam na stolicu preko puta Sulejmana.

«Zdravo.»

«Zdravo, kako si me našla?»

«Imam sastanak sa partnerima u ovom šoping centru na poslednjem spratu, došla sam sa prijateljem. Već me čekaju gore, ali na ulazu kroz staklo sam te videla ovde i odlučila da svratim i da se pozdravim, Sulejmane,» namignula sam lukavo. Nasmešio se svojim crvenim brkovima. Počela sam da se smejem.

«Šta želiš? Donesite još jedan čaj i jelovnik,» dobacio je konobaru koji je potrčao. Svet je uvek bio oko njega.

«Znaš, kad te vidim, samo poludim, ne znam šta radim.» Molim te da mi oprostiš mi što sam tako bezobzirno sela za tvoj stol, žao mi je, Sulejmane, ja sam samo glupa budala …”, nasmešila sam se.

«Pa dobro, prihvata se izvinjenje», Sulejman mi je veselo namignuo, postao je opet isti, i ja sam se već opustila.

«Znaš, povredio sam nogu kad sam juče igrao fudbal. Doktor želi da mi stavi gips», – Sulejman je netremice gledao u mene. Nasmejala sam se.

«Zašto se smeješ?»

«Zato što se nikada nećeš složiti da hodaš u gipsu, nećeš sedeti kod kuće ni jedan dan», – odgovorila sam.

«Da, ti to znaš», Sulejman je teško uzdahnuo, bilo je vidljivo ga jako boli noga. Telefon je zazvonio.

«Zdravo, Ali. Hvala, dobro sam. Juče sam povredio nogu». Doktor želi da mi stavi gips. Shvatila sam da ga noga jako muči, i da kosti mogu pogrešno da srastu ako Sulejman ne posluša savet lekara, ali je rasprava s njim bila skupa kada je već o svemu odlučio, pa sam jednostavno ćutala.

«Šta ćeš sad da radiš?» – opet me je pitao.

«Nešto slatko, moram da se oslobodim stresa», – nasmejala sam se i počela da pevam uz pesmu sa radija u kafiću. Sulejman se široko nasmejao, uvek je bilo zabavno to što sam s njim bila opuštena.

«Donesi Magnoliju, svideće ti se, to je najbolji dezert ovde.»

Konobar je odmah stavio ispred mene nekakvu činiju sa mlečno-kremastim dezertom. Umočila sam u nju celu kašiku i zahvatila polovinu sa dna. Sulejman se samo nasmejao, a ja sam nastavila da pevam. U meni je sve kuvalo. Osećala sam se kao da se priča završava ovde.

«Da ti rezervišem susedni sto za tvoje partnere, Marija?» – Sulejman je očima pokazao konobaru na susedni sto, a ovaj je odmah stavio znak «Rezervisano».

«Znaš, imamo sastanak gore, svi me čekaju tamo, ja moram da idem», shvatila sam da Sulejman pokušava da me kontroliše i hteo je da zna s kim sam došla.

«Znaš li zašto se još nisam oženio?», – iznenada me je upitao Sulejman.

Ukočila sam se sa kašikom dezerta u ustima.

«Jednom si mi napisala da ćeš muža ostaviti zbog mene, jer sam veliki ljubavnik. Dakle, ne želim da odeš nikome od mene». Tada sam jedva razumela značenje njegovih reči, uopšte mi nije bila jasna Sulejmanova logika. Ali on nikada nije trošio nepotrebno reči, uvek je bio precizan i vrlo mudar.

Neočekivano za mene je u restoran ušla punija muslimanka srednjih godina, sva u crnom, prekrivena hidžabom, od same njene pojave, oko nje se zavrteo čitav svet, iako je bila skromna i neprimetna. Sulejman je skočio sa stola i odmah od te žene uzeo sve kese iz kupovine, brzo ih predavši konobaru. Nisam videla lice žene, jer je sela za sledeći stol leđima okrenuta od mene. A Sulejman mi se vratio.

«Kada ćeš na sastanak?», pitao je Sulejman. Nisam bila spremna da me tako bezobzirno isprati. Osim toga, od trenutka kada se muslimanka pojavila u kafiću, sav mi se svet preokrenuo, uronila sam u neku vrstu izmaglice i nisam razumela šta se događa oko mene. Shvatila sam da su ovde počeli da se okupljaju neki Sulejmanovi rođaci, a moje upoznavanje sa njima još nije bio deo njegovih planova. Dve godine kasnije, saznaću da to nisu bili njegovi rođaci, nego rođaci njegove supruge, za čije postojanje nikad ne bih saznala da nisam podnela pet tužbi protiv Sulejmana. Ali to će se desiti dve godine kasnije… A sada sam se ustala sa stola.

«Hvala na slatkišu, Sulejmane. Bilo mi je drago da te vidim», zahvalila sam se Sulejmanu i skoro sam zaurlala zbog činjenice da nisam mogla ni da ga poljubim, ni zagrlim na rastanku. Klimnuo mi je glavom. Popela sam se pokretnim stepenicama do poslednjeg sprata, gde su me čekali moji prijatelji.

«Šta se dešava s tobom, Marija?» upitao me je Omer.

«Ne mogu i ne želim sada da se sretnem ni sa kim, Omere, idemo jednostavno u bioskop», noge su mi bile teške, i htela sam da sednem negde na mirnom mestu gde nema nikoga, kako bih konačno shvatila šta mi se dešava. Uzeli smo karte za sledeću projekciju, koja je počinjala za dva minuta, i sedeli smo u centru u poslednjem redu na mekanim sedištima. Omer je, naravno, shvatio da ovde neću gledati film.

«Šta ti se dešava?» – Omer mi je ponovo postavio isto pitanje. Samo sam jecala, suze su mi se kotrljale iz očiju, nisam videla ništa oko sebe, činilo mi se da sam obavijena nekakvim velom, a suze su došle kao pročišćenje od svega što je bilo u meni.

«Omere, želim da pređem u islam», prošaputala sam. Omerove oči su se razrogačile.

«Razumeš li da je ovo vrlo ozbiljna odluka, Marija?»

«Da, želim danas da pređem u islam, postoji li džamija u blizini?»

«Pa, povešću te u jednu posebnu džamiju u Tuzli. Imaš li maramu? Moraš pokriti glavu», – preporučio mi je Omer.

«Da, naravno», – uzela sam maramu sa vrata i pokrila njome glavu.