Merjem Jolač - Ona koja otvara puteve. 1. dio

Na aerodromu mi je Sulejman dao biljni čaj s medom i limunom: «Moraš se brzo oporaviti.» Krenuli smo na ukrcavanje. Sve vreme me je ljubio.

U avionu sam otvorila udžbenik turskog jezika kako bih se pripremila za ispit nivoa A2 u školi u Istanbulu. Pitala sam Sulejmana šta znače neke reči na turskom jeziku, a on je zainteresovano odgovorao na sva moja pitanja. Odjednom me je obuhvatio svojom rukom, i tako silno stisnuo moje bokove, da su mi telom prošli žmarci.

«Želim te sada», šapnula sam mu na uho i spustila udžbenik.

«Čekaj do večeras i uzeću te.»

Sletili smo u Istanbul. 16. januar 2016. Rusija je upravo uvela sankcije Turskoj. Krenula sam ka izlazu za turske državljane sa svojom boravišnom vizom, a Sulejman sa turskim pasošem.

«Dobar dan, dobro došli u Tursku», nasmejao mi se službenik i istog trenutka je pečatirao pasoš.

«Vidiš li, Marija, kako te dočekuje Turska», namignuo mi je Sulejman.

«Zašto mi sve ovo danas govoriš?», sreli smo se posle pasoške kontrole i u šali sam udarila Sulejmana pasošem po zadnjici.

«Sada uzmi taksi i idi kući, a ja ću do kancelarije. Dolazim večeras po tebe u 9, budi spremna,», Sulejman mi je pružio novac za taksi, a ja sam se namrštila.

U 9 sati sam bila doterana, čekajući na visokim štiklama da srvati po mene i povede na večeru sa svojim partnerima. 21:15, 21: 30 … 21: 40 … bez SMS-a, bez poziva.

Pisao sam na Vocapu: poruka nije bila isporučena. Odlučila sam da ga pozovem, jer se možda nešto desilo usput: «Pretplatnik ne odgovara ili je trenutno nedostupan, pokušajte da pozovete kasnije.» Šta koji đavo…?! Deset je sati. Odlučila sam da ga pozovem sa svog drugog privatnog broja. Telefon je zvonio, «Halo!» – na drugom kraju se čula buka i mnogo glasova.

«Zdravo, Sulejmane! Trebalo je dođeš po mene u 9.» Tišina sa druge strane je potrajala, očigledno je Sulejman smišljao odgovor… Veza se prekinula. Nisam ponovo zvala. Za mene je sve to bilo više nego čudno.

Dan kasnije sam ponovo otišla u Belgiju kod svojih roditelja. Tamo sam uronila u atmosferu domaće topline i pažnje. Kupovina u Briselu je umirila moju čežnju za Sulejmanom, okrenula sam se lepoti Evrope, otišla u obilazak Briža, uživala u drevnoj arhitekturi i čarima grada. Ali 1. februara nisam mogla da izdržim i poslala sam Sulejmanu poruku sa belgijskog broja: «Zdravo. Kako si?»

«Zdravo. Loše sam», odmah je zazvonila sms poruka.

«Želim ti laku noć!»

«Laku noć i tebi», oklevala sam sa odgovorom, ali sam se ipak odlučila.

«Biće mi drago ako me sutra u 17:30 dočekaš na aerodromu Sabiha Gokčen, dolazim iz Brisela.»

«Pa, piši mi čim sletiš, doći ću po tebe», odgovorio je Sulejman.

«Mnogo si mi nedostajao i želim te jako», nisam mogla da odolim.

«Pravo sa aerodroma idemo kod tebe», – Sulejman mi je poslao smajli. Zamislila sam se, duboko u svom srcu sam osećala da radim nešto pogrešno.

Sledeće večeri sam sletela u Istanbul i odmah poslala poruku Sulejmanu da sam stigla.

«Izađi sa aerodroma, pokupiću te na izlazu», stigao mi je odgovor.

Polako stavivši na kolica dva kofera sa poklonima iz Belgije, ja sam u svojoj novoj crvenoj pletenoj haljini, krenula ka izlazu međunarodnih dolazaka. Izašla sam, a svi Turci koji su me sretali su me bez izuzetka, proždirali očima. Sulejman nije bio među njima. Pomislila sam da uzmem taksi i krenula sam prema izlazu. Na izlazu sa aerodroma, Sulejman je hitro poskočio do mene i uzeo moj prtljag. Izgledao je veoma zabrinut i očigledno na ivici, i definitivno nisam bila ja odgovorna za to. Činilo se da moj izgled samo pogoršava situaciju. Veselo sam pitala: «Kako si?» Sulejman je mrzovoljno ćutao, nervozan ili zbog činjenice da nije mogao da dođe na vreme na aerodrom, ili zbog nečeg ličnog. Ušli smo u auto. I pošto smo se već udaljili od aerodroma, shvatila sam da se situacija mora spasiti nečim, i na autoputu sam mu rekla: «Molim te, zaustavi auto.» Bio je zatečen, naglo je okrenuo glavu ka meni, ali ćutke se zaustavio i parkirao.

«Zar ti nije drago što me vidiš, Sulejmane?» pitala sam.

«Drago mi je, šta još hoćeš?» oborio je pogled pun nekakve unutarnje boli. Nisam razumela šta se dešava, ali sam bila nemilosrdna.

«Onda me poljubi kao što si prvi put u Sarajevu», zamolila sam. Sulejman me je povukao ka sebi i poljubio me. U sebi sam likovala. Ali shvatila sam da ne ide sve kako treba i da ne znam kako da to popravim. To uopšte nije ličilo na naš prvi poljubac. Tada nisam znala kako da jednostavno i lako smirim situaciju. Htela sam sve odjednom, i što je najvažnije, ono u čemu sam pogrešila bilo je da sam htela da kontrolišem njegovo telo. I to je upravo ono gde sam gubila svake sekunde. Ponovo smo krenuli dalje.

«Treba da zamenim evro u turske lire», oprezno sam ga zamolila.

Sulejman je ćutke parkirao negde usput, uzeo je evro od mene, vratio se tri minuta kasnije sa lirom i predao mi svežanj novčanica.

Te zlosrećne večeri nismo ni popili čaj, uzela sam kofere i otišla da se vidim sa svojim stanodavcem, koji je očekivao moj povratak. Sulejman je otišao smrknut, a da se nije ni pozdravio. Pitala sam se šta se desilo među nama. Zašto uopšte nismo mogli da se sretnemo, zašto, čak i nakon našeg susreta, o kojem sam, izgleda, sanjala čitav svoj život, ne možemo normalno i ljudski da komuniciramo. Cela istina bivstvovanja biće mi otkrivena dve godine kasnije, kada ću sa dva šamana iz Rusije raditi na uklanjanju zaštite od ogledala, i eto tada će doći do teške bitke i testiranja moje izdržljivosti i odanosti cilju. A sada sam devojčica, Božji cvet, čitav mesec sam bila zauzeta u potrazi za novim stanom u Istanbulu, jer mi staro mesto sigurno nije odgovaralo. Nakon što sam brzo napravila kupoprodajni ugovor, za jedno veče, srećom, pošto sam položila potreban iznos za depozit i avans, uselila sam se u nov, komforan stan u azijskom delu Istanbula. Silno sam se radovala. I odmah sam poslala poruku Sulejmanu: «Stvarno si mi nedostajao.» I onda svoju lokaciju. Činilo mi se kao da se nismo videli godinama. Čitav mesec sam bila zauzeta razgledanjem stanova i selidbom. I tako, jedne večeri nakon što sam se preselila i smestila se u nov stan sa bazenom, bez Sulejmana sam se istovremeno osećala srećnom i usamljenom. Odjednom je stigla poruka od njega: «Da dođem?»

«Da», odgovorila sam. Čak sam uspela i da skuvam boršč, koji je Sulejman uvek tražio od mene, ali do sada nisam pokušala da ga spremim. Samo sam pevala i plesala pored šporeta. Telefon je zazvonio: «Zdravo, nađimo se kod bolnice na raskrsnici za 15 minuta, ne znam kako da stignem do tebe. Pokupiću te i pokazaćeš mi put.»

«Dobro», brzo sam se spremila i izašla da sačekam Sulejmana. Ovaj put sam izašla samo u majici i farmerkama, nabacivši jaknu preko ramena zbog vetra. Videla sam njegov beli mercedes iz daljine. Zaustavio se.

«Zdravo!», ušla sam u auto, i svaki put kada bih ga videla, nešto me je stezalo iznutra, i neki strah od gubitka bi se iznenada pojavljivao. Tada nisam znala kako da oslobodim našu ljubav. Stigli smo do mog apartmana i parkirali se. Popevši se na četvrti sprat i ušavši u stan, Sulejman je po običaju sve omirisao, a onda izuvši se, brzo otišao na balkon, sklonio zavesu i sa zadovoljstvom bacio pogled na vidik koji se pružao sa prozora. Ušla sam za njim, zatvorila vrata i počela da kuvam tursku kafu. Sipavši kafu u šolje, otišla sam do sofe, gde je Sulejman već seo, i poslužila ga kafom.

«Šta je ovo?» upitao me je Sulejman, sumnjičavo njuškajući i nabravši čelo.

«Turska kafa», nasmešila sam se. «Sulejmane, želim da razgovaram», osetila sam da razgovor neće biti lak.

«Šta želiš da mi kažeš, Marija? Govori.»