Merjem Jolač - Ona koja otvara puteve. 1. dio

© Merjem Jolač, 2021

ISBN 978-5-0053-6569-9 (т. 1)

ISBN 978-5-0053-6570-5

Created with Ridero smart publishing system

Ona koja otvara puteve

Roman u tri dela

Istorija ljubavi koja mi je promenila život

Knjiga-savetnik za one, koji žele da prate put svog srca.

* Sva podudaranja imena i prezimena sa stvarnim ljudima su slučajna, a događaji su izmišljeni.

Posvećeno je Muškarcu

ljubav prema kojem je promenila moj život.

Ja sam ona koja Otvara puteve…

Prati me i pokazaću ti ceo svet!

Svet lepote, ljubavi i priznanja!

Svet u kojem nema bola, duševnih ili fizičkih patnji,

kojih si toliko puno doživeo u svom životu!

Prati me, prati put svog čistog srca!

Priznaj svoju lepotu i iskrenost svoje duše!

Pogledaj kako je kristalno čista i božanska tvoja Duša.

Tvoj jak Duh je tvoj vodič!

Prati put koji ti je predodređen odozgo, prati svoj put…

Ja sam Žena, koja u svom srcu nosi cveće ljubavi. Ja sam Žena koja otvara puteve kojima ne možeš da prođeš. Ja sam bajka. Ja sam san. Ja sam pesma i čak ako ne umeš da pevaš, ti pevaš i zvezde pevaju s tobom. Ja sam slatki med na tvojim usnama. Ja sam tvoje brzo planinsko lane. Ja sam Sunce koje ti osvetljava put, i tvoja Mesečina koja neće da se izgubiš u noći. Dođi na obalu moje reke i napij se žive vode, koja će ispuniti tvoje ćelije životvornom vlagom, i tvojim venama će poteći živa energija koja će pred tobom otvoriti bezgraničnu Vaseljenu.

Hteli su da se nađu u Londonu 2014. godine u jesen…

«Napiši mi svoj broj telefona u Londonu, želim da te čujem…»

«Dobro.»

Vozila sam se na spratu autobusa prema Trafalgar skveru na sastanak u vezi sa otvaranjem novog ogranka naše ruske škole u Londonu. Bio je sunčan oktobarski dan. Zvono mobilnog telefona prekinulo je moje misli o otvaranju škole. Turski broj… Ko me zove u London iz Istanbula? Nikada nisam bila u Turskoj, pomislih.

«Ćao, stvarno sam želeo da te čujem», ruski sa tada još nepoznatim bosansko-turskim naglaskom.

«Dobar dan!»

«Osećam te svakog dana. Osećam da si Moja Žena, da si moja energija. Jako želim da te vidim. Možeš li da me dočekaš sutra na aerodromu Hitrou?», pitao je i dalje nepoznati, baršunasti, muški glas. Nisam znala šta da odgovorim. Ko može da me zove na broj u Londonu sa turskog broja? Sad sam se setila da je moj prijatelj iz Moskve obećao da će da podrži projekat, pre dve nedelje mi je pričao o nekom bosanskom Turčinu ili o Srbinu, koji živi u Istanbulu i koji je spreman da bude partner u Turskoj. Zaboravila sam da sam dozvolila da mu da moj broj u Londonu… Da sam samo znala kuda će me odvesti to «partnerstvo»…

«Da», odgovorila sam, ne razmišljajući na koje tačno pitanje odgovaram.

«Dobro, onda ću sada da rezervišem kartu, pa ću te kasnije obavestiti o detaljima.»

«Eeee… Kakvu kartu?» – počela sam da osećam nervozu, jer se nisam sećala početka našeg razgovora, ovaj glas me je uveo u nekakav polusan, iz kojeg sam se upravo probudila. Činilo mi se da ga znam milionima godina pre nego što smo došli dovde. I ko je ovo? Ko si ti, s kojim ću se upoznati tek posle godinu dana nakon našeg upoznavanja preko telefona?

Nije došao u London… Nisam razumela ko je to bio, ali me je zbunilo to što me je tako drsko nazvao svojom ženom, pa sam blokirala oba njegova broja sa kojih me je zvao. Nisam bila spremna da dočekujem nekog u Londonu na aerodromu Hitrou posle prvog njegovog poziva.

Ali, okolnosti su bile takve da sam nekoliko dana nakon ovog poziva bila na letu Turkiš ajrlajnz iz Londona u Istanbul po pozivu potpredsednika Turkcela, a krajem 2014. svi su bili puni očekivanja u vezi sa otvaranjem Ruskog centra u Istanbulu. Bio je to moj drugi dolazak u bajkoviti grad, gde se prepliću kulture, stilovi, arhitekture, zvukovi i sasvim neočekivano se upoznaju ljudi iz različitih svetova.

Prvi put je bilo presedanje u Istanbulu na letu iz Moskve u London. I nije bilo moguće za tih nekoliko sati videti svu lepotu Istanbula.

Nakon što sam proputovala ceo svet, nisam ni pomislila da će Turska postati moja stanica za čitav život i to zbog najveće, najjače, iskrene i čiste ljubavi, ljubavi zbog koje se sve oprašta, zbog koje si spreman na sve, zbog koje odlazak do kraja nije podvig, nego životna Misija, moj put, koji od tog trenutka neću slediti sama, već zajedno sa svojim Blizancem.

Da. Turska? Ko su Turci? Smejete mi se? San mog života bio je London, Engleska… Ruska škola u centralnom Londonu i naši programi razmene studenata sa Rusijom. Živela sam u Londonu srećna dve i po godine, pune kreativnosti, edukativnih programa i podrške mojih prijatelja iz Engleske.

Ali evo me u Istanbulu, dočekuje me poslovni partner, Mehmet Bej.

«Zdravo! Sjajno je što si doletela! Već si nam nedostajala! Jesi li gladna?»

«Oh, da! Kako da ne! Nakon što su me nahranili u avionu i čak ponudili lokumom i ajranom, ne želim više ništa drugo», veselo sam se nasmejala.

«Sada idemo u najbolji riblji restoran, voliš ribu, sećam se», nasmejao se kroz naočare.

«Dobro», bila sam malo umorna nakon četiri sata leta i nisam se protivila, stvarno sam htela da razgovaram s Mehmetom o svemu. Znamo se milionima godina, i u svakoj situaciji, Mehmet Bej je pružao svaku moguću podršku našim projektima, i naravno, meni lično kad je baš bilo neophodno.

Seli smo negde u sredini restorana prepunog gostiju, pod živim lijanama, koje su se nadvijale nad nama. Ispostavilo se da je mesto udaljeno deset minuta od Međunarodnog aerodroma Ataturk, tako da stvarno nisam bila previše umorna. Dok sam uživala u ribljim specijalitetima, setila sam se da sam negde sačuvala telefonski broj stranca i pomislila da bih se, pošto sam ga ranije blokirala, sada mogla osvetiti. Pa, dobro, ja sam u Istanbulu, evo moje lokacije na Vajberu, Sulejmane. Odgovor je došao iste sekundi, slala sam svoje «srdačne pozdrave» sa londonskog broja.

«Dobro došli u Istanbul! Vidimo se večeras?»

Sada je 22:00. Idem sa puta, kakvi sastanci u ovo vreme?!?

«Možda sutra», napisala sam u poruci. Odgovora nije bilo. Naš mačo nije navikao da ga odbijaju. Navikao je da u životu uzima sve odjednom. I uvek najbolje. I on nikako nije očekivao da će mu Gospod pokloniti mene, barem, ta životna priča i lekcije koje će doći kasnije za oboje, će biti takva zajednička škola za koju niko od nas neće biti spreman. I to neće biti sirijski rat, ni vojni udar, ni teroristički napad, to će biti nalik na Srebrenicu u Bosni, gde je zaklano deset hiljada muslimana, pravi krvavi masakr.

«Hoćeš li doći u moj hotel?» – neočekivana poruka od stranca i njegove gole fotografije stigle su nakon 10 minuta. Skoro sam se ugušila od komada ribe.

«Da li je sve u redu?» upitao me je Mehmet, zbunjen.

«Da», pocrvenela sam, od srama i onoga što sam videla na fotografiji, nisam znala gde da se sakrijem. Muški polni organ od 25 cm se nekako nije uklapao u atmosferu večere i bele, savršeno ispeglane salvete na stolu.

«Sulejmane, pogrešio si broj.» – «Zovem se Marija.»

«Izvini, želeo sam da te vidim.»

«Go i u hotelu?» – smejala sam se…

Već je zvao: «Zdravo!» – ovaj put glas je bio iznenađujuće tužan i neraspoložen, očigledno zbunjen zbog svoje greške.