Merjem Jolač - Ona koja otvara puteve. 1. dio

«Ne tako, idi u ženski toalet i podveži je kao moja sestra, sećaš se?»

«Da, dobro.»

Bioskopsku salu smo napustili gotovo na sredini filma. Usput sam svratila da podvežem maramu i obučem preko majice tuniku sa dugim rukavima, nakon čega sam zakopčala sve dugmiće. Sišli smo dole, osetila sam da me Sulejman prati kroz prozor, jer sam krajičkom oka primetila da on još uvek sedi za istim stolom gde sam ga ostavila. Znala sam da je umirao od radoznalosti zbog onoga što je video: prvo, mog pratioca, i drugo, izašla sam pokrivena iz tržnog centra. Hodala sam bez okretanja. Ušli smo u auto i krenuli u Tuzlu. Tuzla je mali, mirni kvart na periferiji Istanbula. Stigli smo do stare džamije Evlija Čelebi Čami. Unutra nije bilo nikoga. Omer me je odveo u ženski deo i naučio me kako da se molim. Dok sam se molila, napisao mi je u svojoj beležnici pet glavnih stubova Kurana i glavne molitve za svakodnevne molitve. Izašli smo.

«Idemo, upoznaću te sa svojom porodicom, moje sestre treba da te nauče kako da pravilno vezete i nosite hidžab», otvorio je vrata automobila i posadio me je na prednje sedište. U mene se uselilo spokojstvo i mir nakon posete džamiji. Shvatila sam da je u mom životu počela nova važna faza. Ali nisam ni shvatila koliko sam bila na početku puta o kojem mi je Sulejman nedavno rekao.

Fotografije su počele same od sebe da se sakupljaju, već ih je u zbirci bilo 35. U ono vreme kad sam stigla u našu rusku školu u Istanbulu i zamolila direktora da otvori izložbu slika i fotografija «Jedno srce za dve zemlje» u prostoru ruske škole skoro godinu dana nakon pada aviona, u oktobru 2016. godine, 9 slika iz kolekcije naše Fondacije je ipak stiglo u Istanbul zajedno sa šarmantnom Alevtinom, ruskom umetnicom iz Sankt Peterburga, koja je vodila Fakultet nacionalne likovne kulture u Državnoj polarnoj akademiji, koja je sada preimenovana u Ruski državni hidrometeorološki univerzitet. Teško sam mogla da izgovorim ovaj naziv…

Po dolasku na aerodrom, Alevtina je sve fascikle gurnula u moje ruke, a slike predala vozaču.

«Vidiš li koliko sam želela da dođem kod tebe?! Nestrpljivo si me čekala, znam!» – ovaj snažni glas se mogao čuti svuda i bilo je nemoguće ne prepoznati ga, glas moćan, prožet životnom snagom eksplozivne žene, bombe, žene zbog koje cela ustanova radila od jutra do sutra.

Bilo je to u julu 2017. godine. Ujutro sam poslom išla u Kulturni centar u Antaliji, a odatle u gradsku biblioteku, gde smo uz pomoć naše Fondacije planirali da otvorimo odeljenje knjiga na ruskom jeziku. Iznenada je zazvonio telefon.

«Sulejman». Bila sam iznenađena, ali sam se javila.

«Šta hoćeš, Marija?» – razgovarao je sa mnom kao da smo prekinuli juče. Sulejmana nisam videla devet meseci.

«Želim te, znaš. Mnogo mi nedostaješ», iskreno sam priznala.

«Dobro. Verovatno sutra ujutru ili večeras letim u Baku. Ako ne odem, nazvaću te danas i vidimo se večeras».

«Dobro, dobro», spustila sam slušalicu i poskočila od radosti. Dugo nisam bila tako radosna, pa, osim onda kada sam prvi put odletela kod Sulejmana u Sarajevo, i kada me je njegov stric odvezao do tržnog centra, sa ponosom govorio ko je on za njih u porodici, kako je on sjajan i da ga svi vole. Usne su mi se razvukle u osmeh od uha do uha i bila sam na sedmom nebu od sreće, očekujući radost dugo očekivanog susreta.

Sada, nakon dugog prekida, Sulejmanov glas mi se činio tako bliskim i dragim da sam bila spreman da zagrlim čitav svet svojom velikom ljubavlju koja je zračila iz mene, i koja nije bila spremna da se cela usadi u moje srce.

Uveče i sutradan, Sulejman me nije pozvao. Ali nisam bila obeshrabrena, znala sam koliko je bio zauzet, pogotovo tokom letnje sezone. Otišla sam na posao u Istanbul. U Istanbulu, kako se i očekivalo, stigao je sms «Gde si?»

«U Istanbulu sam».

«Kada se vratiš, piši mi».

«Ok, vraćam se za dva dana».

Po povratku iz Istanbula u Antaliju već sa aerodroma sam poslala Sulejmanu svoju lokaciju vajberom.

«Jesi li u Antaliji?»

«Da, upravo sam stigla».

«Dođi večeras u 21:00».

«Gde?»

«U Zigaru».

«A kako da stignem tamo?»

«Reći ću obezbeđenju da te puste».

«Dobro», odgovorila sam. Nešto mi je govorilo da radim loše i da uopšte ne idem tamo. Ali u večernjim satima lepa, u suknji do poda, stajala sam na ulazu u njegov hotel, kao hipnotisana. Na ulazu sam rekla svoje ime, gospođica je brzo pitala nešto telefonom: «Gospodin Sulejman Vas čeka», odgovorila mi je ljubazno. Otišala sam na recepciju, predala ličnu kartu recepcioneru, i dok je otišao da napravi kopiju, ušao je Sulejman, preplanuo u kratkim pantalonama i majici, i pošao pravo ka meni. Kao i obično, nije želeo da gubi ni minut.

«Zdravo, što čekaš?»

«Zdravo. Tamo kopiraju moja dokumenta. Ovde ste strogi», nasmešila sam se. Brzo je prošao iza recepcije, sa namerom da uzme moju ličnu kartu, ali menadžer mi je već predao preko pulta. Sulejman je brzo krenuo napred.

«Pođi sa mnom».

«Kuda?»

«U moju sobu», odgovorio je Sulejman. Bila sam iznenađena. Nisam očekivala takav preokret. Dugo vremena se nismo videli, a on je očigledno odlučio da mi odmah pokaže lepotu svog bića, i da ništa od mene ne skriva. Njegove stvari su bile razbacane po sobi: majice, kratke pantalone, čarape… Pogledala sam okolo, nije bilo mesta da se sedne. Sulejman je seo na krevet, pozivajući me očima da sednem pored njega. Ali ostala sam mudro da stojim bliže izlazu.

«Reci mi, Marija, kako žena koja me voli, kako muslimanka može da šalje golišave fotografije jednog muškarca drugom muškarcu?!? Bez obzira što je to njegov brat! Odgovori mi!»

Iznenadila sam se, to se dogodilo pre skoro godinu dana, u vreme poslednjeg Kurban Bajrama, kada je Sulejmanov mlađi brat, koji je došao da ga poseti iz Nemačke i odmarao u Antaliji, i koji mi je poslao poruku mesendžerom na Fejsbuku, jer je želeo da me upozna. Brat me je pozvao da se odmorim za vikend u Antaliji kod njega u hotelu, uveravajući me da je tamo sve moguće, jer je njegov stariji brat generalni direktor. Tada Hasan nije znao ko sam ja. Ništa nije znao. Samo je želeo da zabavi svoju mušku taštinu.

Poslavši mi čatom svoj nemački broj telefona, očekivao je moj broj. Zatim me je dodao na vajber, a nakon preplanulih slika iz hotela u Zigaru, poslao je lepotu svoje muške prirode, pozivajući me da mu se pridružim. Bila sam šokirana. I ja sam, naravno, odmah prosledila ove fotografije njegovom starijem bratu Sulejmanu, sa komentarom: «Ne znam kome bi trebao da pođem. Sada me oba brata pozivaju da odem u Zigar na odmor.»

Sulejman je tada izleteo iz kafića, u kojem je sedeo dok je sa mnom pisao, i održao je lekciju mlađem bratu, koji je već navodno trebalo da me sačeka na aerodromu u Antaliji. Onda su se strašno posvađali zbog mene, i verovatno bi se i tukli… Nisam znala kako se završila ta priča među njima, očigledno, pomirenjem posle nekoliko meseci. Ali sada, stojeći pred njim «u gostima» bila sam iznenađena što se setio te priče od skoro pre godinu dana… Zaledila sam se u svojim mislima.

«Odgovori mi!» – glas je dolazio iz daleka.

«Sada želiš da razgovaraš sa mnom o tome, Sulejmane?» pitala sam ga. «Ne znam, tvoj brat me je sam našao na Fejsbuku i pisao mi je prvi. Ostalo znaš».

«Ne laži mi!» – Sulejman je bio ogorčen, nije mislio kako sve ovo može da ode tako daleko. Ali tada nije znao, kao ni ja, kuda će nas sve ovo voditi u budućnosti.

«Donela sam ti kataogl sa naše izložbe „Jedno srce za dve zemlje “. Idem da popijem tursku kafu, nadam se da je ukusna kao i uvek dok ti gledaš naš katalog. A onda ćemo se videti, ako želiš.»