Artur Klark - 2001 - Odiseja u Svemiru

Pred očima mu je stajala jedna spokojna porodična skupina koja se samo u jednom pogledu razlikovala od prizora te vrste koji su njemu bili poznati. Mužjak, ženka i dvoje mladunaca, koji su se tajanstveno pojavili pred njim, bili su očigledno uhranjeni i siti, glatke i sjajne kože. Bio je to oblik življenja na koji Gleda-Mesec ni u snu nije pomislio. Nesvesno, on opipa svoja isturena rebra; rebra onih stvorenja bila su prekrivena naslagama sala. S vremena na vreme, zaludno bi se promeškoljili, izležavajući se pred ulazom u pećinu. Po svemu sudeći, živeli su u miru sa svetom. Povremeno, krupni mužjak gromko bi huknuo od zadovoljstva.

Nije bilo nikakvih drugih delatnosti i posle pet minuta prizor najednom iščile. Kristal je sada predstavljao samo svetlucavi obris u tami; Gleda-Mesec se protrese kao da se budi iz sna, ubrzo shvati gde se nalazi i povede pleme natrag ka pećinama.

Svesno se nije sećao onoga što je video, ali te noći, dok je zamišljeno sedeo pred ulazom u svoju jazbinu, sa ušima načuljenim ka šumovima sveta oko sebe, Gleda-Mesec iskusi prva slabašna znamenja jednog novog i moćnog osećanja. Bilo je to neodređeno i nejasno osećanje zavisti — nezadovoljstva vlastitim životom. Nije imao predstavu šta bi mogao biti uzrok tome, a još manje kako da mu stane nakraj; ali nezadovoljstvo se uvuklo u njegovu dušu i on je načinio jedan mali korak ka ljudskosti.

Iz noći u noć, ponavljala se predstava o ta četiri odebljala čovekolika majmuna, sve dok nije postala izvor opsedajuće ozlojeđenosti, čija je svrha bila da pojača Gleda-Mesečevu večnu, satiruću glad. No, samo ono što je video nije bilo dovoljno da se izazove to dejstvo; bilo je potrebno i psihološko osnaženje. U Gleda-Mesečavom životu javile su se stoga praznine van domašaja njegovog pamćenja u kojima su sami atomi njegovog jednostavnog mozga bili prestrojeni u nove sklopove. Ako on opstane, ti sklopovi postaće večni, budući da će ih njegovi geni preneti potonjim naraštajima.

Bio je to spor, mukotrpan posao, ali kristalni monolit imao je strpljenja. Ni on, ni njegove replike raštrkane po polovini globusa nisu očekivali da će postići uspeh sa svim mnoštvom skupina uključenim u opit. Stotinu krahova ne bi imalo značaja, ako bi samo jedan uspeh moga da promeni sudbinu sveta.

Do narednog punog Meseca pleme je dobilo jednu prinovu, ali su i dva člana umrla. Uzrok smrti jednoga bila je glad, dok je drugi stradao prilikom večernjeg obreda; čovekoliki majmun najednom se stropoštao na tle, pokušavajući da blago kucne dva kamena. Kristal se najednom zatamnio i čarolija više nije delovala na pleme. Ali pali čovekoliki majmun nije se micao; narednog jutra, razume se, tela je nestalo.

Sledeće večeri nije bilo predstave; kristal je još analizirao svoju grešku. Pleme je promaklo pokraj njega u sve guščem sutonu, potpuno ga prenebregavši. Naredne večeri ponovo je bilo spremno za njih.

Četiri podgojena čovekolika majmuna opet su se pojavila, ali sada su stala da čine neobične stvari. Gleda-Mesec poče nekontrolisano da se trese; činilo mu se kao da će mu se mozak rasprsnuti i pokušao je da odvrati pogled. Ali nemilosrdna mentalna kontrola nije nimalo popuštala; bio je nagnan da do kraja prati nauk, iako su se tome protivili svi njegovi nagoni.

Ti nagoni valjano su služili njegovim precima, u danima toplih kiša i bujne plodnosti, kada je hrana posvuda čekala samo da bude ubrana. Vremena su se sada promenila i nasleđena mudrost prošlosti pretvorila se u ludost. Čovekoliki majmuni moraju se prilagoditi ili izumreti — poput krupnijih životinja koje su iščezle pre njih i čije su kosti sada ležale zapretane u nedrima krečnjačkih brda.

I tako, Gleda-Mesec je netremice zurio u kristalni monolit, dok mu je mozak stajao otvoren za još neizvesne manipulacije blistave ploče. Često je osećao mučninu, ali glad ga je neprekidno morila; a s vremena na vreme šake su mu se nesvesno grčile na način koji će odrediti njegov novi način života.

Dok je povorka bradavičavih svinja prolazila stazom, njuškajući i grokćući, Gleda-Mesec se najednom zaustavi. Svinje i čovekoliki majmuni nikada nisu obraćali pažnju jedni na druge, budući da među njima nije dolazilo do sukoba interesa. Kao i većina životinja koje se nisu nadmetale oko iste hrane, oni su se naprosto međusobno izbegavali.

Sada je, međutim, Gleda-Mesec zastao da ih posmatra, klateći se nesigurno napred-nazad, kao da su ga prožimali podsticaji koje nije mogao da razume. A onda, kao u snu, on stade da traga za nečim po tlu — premda ne bi umeo da objasni za čim, čak i da je posedovao moć govora. Shvatio je šta je u pitanju tek kada ga je ugledao.

Posredi je bio težak, šiljat kamen dugačak oko šest inča; nije mu, doduše, potpuno pristajao šaci, ali ipak će poslužiti svrsi. Izmahnuvši rukom, iznenađen njenom najednom povećanom težinom, on iskusi prijatno osećaje moći i vlasti i krenu prema najbližem svinjčetu.

Bila je to mlada i glupa životinja, čak i po niskim merilima inteligencije bradavičavih svinja. Iako ga je motrila krajičkom oka, nije ga shvatila ozbiljno sve dok nije bilo prekasno. Zašto bi podozrevala rđave namere kod tog ubogog stvorenja? I dalje je brstila travu kada joj je Gleda-Mesečev kameni čekić ugasio mutnu svest. Ostali članovi krda nastavili su da spokojno pasu, budući da je ubistvo bilo izvedeno hitro i tiho.

Svi ostali čovekoliki majmuni iz skupine zastali su da posmatraju, da bi se potom okupili oko Gleda-Meseca i njegove žrtve uz divljenje i čuđenje. A onda, jedan od njih uze okrvavljeno oružje i stade da udara po mrtvom svinjčetu. Ostali mu se uskoro pridružiše, pokupivši oko sebe motke i kamenje, sve dok se truplo nije pretvorilo u bezobličnu masu.

Stvar im tada dosadi; neki se udaljiše, dok su drugi oklevajući stajali oko izmrcvarenog svinjčeta — a budućnost sveta čekala je na njihovu odluku. Proteklo je iznenađujuće mnogo vremena pre no što je jedna od ženki sa mladuncima stala da liže okrvavljeni kamen koji je držala u šapi.

A još je više vremena proteklo pre no što je Gleda-Mesec uistinu svatio, uprkos svemu što mu je bilo pokazano, da nikad više neće morati da bude gladan.

Oruđe koje su bili programirani da koriste bilo je sasvim jednostavno, ali ipak je moglo da promeni ovaj svet i učini čovekolike majmune njegovim gospodarima. Najprimitivniji je bio kamen koji se držao u ruci i kojim se višestruko pojačavala snaga udarca. Tu je, zatim, bila motka od kosti koja je produžavala dohvat i mogla da posluži kao odbojnik protiv očnjaka ili kandži razjarenih životinja. Tim oružjem postale su im dostupne neograničene količine hrane koje su tumarale savanom.

Ali bila su im potrebna i druga pomagala, zato što zubima i noktima nisu mogli lako da raščereče bilo šta veće od zeca. Srećom, Priroda im je pribavila savršene alatke i bila je potrebna samo domišljatost da se one uoče.

Najpre je red došao na grub, ali veoma delotvoran nož, odnosno testeru, takvog modela koji će valjano poslužiti svrsi narednih tri miliona godina. Bila je to, naprosto, donja čeljusna kost antilope sa zubima na svom mestu i u tom pogledu neće postojati bitnija poboljšanja sve do pojave čelika. Zatim je tu bilo šilo ili bodež u obliku gazelinog roga i, konačno, alatka za struganje koja se sastojala od cele čeljusti gotovo svake sitne životinje.

Kamena motka, testera od zuba, bodež u obliku roga, strugač od kosti — bili su to čudesni izumi koji su omogućili opstanak čovekolikih majmuna. Uskoro će u njima prepoznati znamenja moći koja su predstavljali, ali proći će mnogo meseci pre no što njihovi nespretni prsti steknu umeće — ili volju — da ih koriste.

Možda bi, da su na raspolaganju imali dovoljno vremena, samostalno došli na ushićujuću i sjajnu zamisao o korišćenju prirodnog oružja kao veštačkog oruđa. Ali ništa nije išlo tome u prilog, a i sada je postojalo nebrojeno mogućnosti da cela stvar propadne u potonjim razdobljima.