Артур Кларк - Град и звезде

„Одлука није моја“, објасни Серанис, „а ти потцењујеш снаге ума ако мислиш да се препреке које задржавају твој народ унутар градских зидина никада не могу превазићи. Међутим, ми не желимо да те задржавамо овде против твоје воље, али ако одлучиш да се вратиш у Диаспар мораћемо да избришемо из твоје свести сва сећања на Лис.“ За тренутак је оклевала. „Тако нешто још се није догодило; сви они који су ти претходили дошли су овамо да би остали.“

Алвин није пристајао да прихвати овај избор. Желео је да истражи Лис, да докучи све његове тајне, да открије по чему се разликује од његове постојбине, али је исто тако био одлучан да се врати у Диаспар како би могао да докаже својим пријатељима да су му снови били стварни. Није могао да разуме разлоге који су стајали у залеђу ове жеље за остајањем у тајности; но, чак и да јесте, то ни за длаку не би променило његов став.

Схватио је да мора добити у времену или уверити Серанис да је то што тражи од њега немогуће.

„Кедрон зна где се ја налазим“, рече. „Његова сећања не можете избрисати.“

Серанис се осмехну. Био је то љубак смешак који би у свим другим околностима представљао знамење пријатељске наклоности. Али Алвин је у њему сада разабрао, по први пут, присуство огромне и неумољиве моћи.

„Потцењујеш нас, Алвине“, узврати она. „Ништа није лакше од тога. До Диаспара могу стићи брже него до супротног краја Лиса. Други људи су и раније долазили овамо, а неки су претходно поверавали својим пријатељима куда иду. Они су, међутим, губили сваки помен на њих, тако да се избеглицама губио сваки траг из историје Диаспара.“

Било је глупо што Алвин није узео у обзир ову могућност, која је изгледала тако очигледна сада, када ју је Серанис поменула. Упитао се колико су пута, у милионима година протеклим од када су се две културе раздвојиле, људи из Лиса одлазили у Диаспар да сачувају своју љубоморно скривану тајну. Такође је пожелео да појми колика је, заправо, снага менталних моћи којима је овај чудни народ располагао, уопште не оклевајући да их употреби.

Да ли је, у таквим околностима, било неког смисла припремати планове? Серанис је обећала да му неће завиривати у ум без његове дозволе, али он се упитао постоје ли можда и такве ситуације када се ово обећање није могло одржати.

„Сигуран сам“, рече он, „да не очекујеш да одмах донесем одлуку. Да ли бих могао мало да се упознам са вашом земљом пре но што се определим за једну од могућности?“

„Свакако“, узврати Серанис. „Можеш остати овде колико желиш, а потом се вратити у Диаспар ако се предомислиш. Али ако би се одлучио у току наредних неколико дана, све би било знатно једноставније. Сигурно не желиш да ти се пријатељи брину, а што дуже будеш одсуствовао, то ће нам теже бити да извршимо неопходна подешавања.“

Алвин је имао уважавања за овај предлог; једино је хтео да зна каква су то 'подешавања'

била посреди. Вероватно би неко из Лиса ступио у везу са Кедроном, чега Лакрдијаш уопште не би био свестан, и изазвао извесне промене у његовом уму. Чињеница о Алвиновом нестанку није се могла прикрити, али је зато било могуће сасвим запрести оно што су он и Кедрон открили.

Са протоком времена, Алвиново име придружило би се именима осталих Јединствених који су тајанствено нестали без трага, а затим били заборављени.

Овде је постојало мноштво загонетки, а он још ниједну није успео да разреши. Да ли је било неке сврхе иза необичног, једностраног односа између Лиса и Диаспара, или је посреди напросто био само историјски несрећни случај? Ко су и шта су били Јединствени, а ако су већ житељи Лиса могли да уђу у Диаспар, зашто се нису домогли водова сећања у којима се налазио кључ њиховог постојања? Можда је то било једино питање на које је Алвин могао дати иоле прикладан одговор. Није искључено да је Централни Компјутер одвећ истрајан и издржљив противник, тако да на њега нису могле да делују ни најсавршеније менталне технике.

Одлучио је да остави по страни ове проблеме; једнога дана, када буде знао далеко више него сада, можда ће бити у прилици да их одгонетне. Није било мудро разбијати главу и бавити се нагађањима на темељу пуког незнања.

„Врло добро“, рече он, премда не одвећ срећним гласом, пошто је и даље био љут што му се ова неочекивана препрека испречила на путу. „Даћу вам одговор што брже будем могао, ако ми омогућите да се подробно упознам са вашом земљом.“

„У реду“, рече Серанис; њен осмех овога пута није садржао никакву скривену претњу. „Ми се поносимо Лисом и биће нам задовољство да ти покажемо како људи могу живети без помоћи градова. У међувремену, немаш се због чега бринути: пријатељи ти се неће узбудити због твог нестанка. Ми ћемо повести рачуна томе, ако ни због чега другог, оно због наше безбедности.“