Артур Кларк - Град и звезде

Имену 'Серанис' претходила је једна реч коју Алвин није разумео; претпоставио је да је посреди нека врста титуле. Није имао никаквих потешкоћа у схватању саговорника, и то му уопште није изгледало изненађујуће. Диаспар и Лис делили су исто лингвистичко наслеђе, а древни проналазак снимања звука одавно је окаменио језик у неокрњиву громаду.

Геран слегну раменима са подругљивом резигнираношћу. „Врло добро“, осмехну се.

„Серанис не ужива много повластица; зато је нећу лишити ове.“

Док су залазили дубље у село, Алвин је проучавао људе око себе. Изгледалил су пријатни и интелигентни, али ове врлине је он подразумевао као нормалне у току читавог живота; покушавао је да установи по чему се они разликују од сличних група у Диаспару. Различитости су свакако постојале, али било их је тешко одредити. Житељи Лиса били су нешто виши од Алвина, а двојица међу њима испољавала су непогрешиве знаке физичког старења. Кожа им је имала смеђу боју, а сваким покретом зрачили су снагу и уживање, што је Алвину изгледало освежавајуће, али у исто време и помало збуњујуће. Осмехивао се, сетивши се Кедроновог пророчанства да ће, ако икада стигне до Лиса, установити да је он потпуно истоветан Диаспару.

Мештани села сада су са простодушном радозналошћу посматрали како Алвин следи своје водиче; више није изгледало да га прихватају као нормални део свог света. Изненада, са дрвећа на десној страни разлегли су се вриштави, продорни узвици и скупина малих, узмуваних бића похрлила је из шуме, тискајући се око Алвина. Он застаде крајње пренеражен, не могавши да верује властитим очима. Пред њим се налазило нешто што је одавно ишчезло из његовог света и могло се наћи још само у царству мита. Живот је некада почињао на овај начин; та бучна, опчињавајућа бића била су људска деца.

Алвин их је посматрао са запањеном неверицом — и са још једним осећањем које му је заиграло у срцу, мада он још није био у стању да га разазна. Ништа друго није му тако јасно могло предочити јаз који га је делио од познатог света. Диаспар је платио, и то у пуној мери, цену бесмртности.

Друштво се зауставило пред највећом кућом коју је Алвин до тада видео. Стајала је у средишту села, а на јарболу са њеног малог кружног торња на поветарцу се виорила зелена застава.

Сви изузев Герана остали су напољу када је он ушао у зграду. Унутра је било тихо и свеже; светлост сунца пролазила је кроз млечне зидове, обасјавајући све благим, спокојним сјајем.

Под је био гладак и еластичан, уређен лепим мозаиком. По зидовима, неки уметник великих способности и снаге насликао је низ шумских призора. Уз ове слике било је и неких фресака, које, међутим, ништа нису говориле Алвину, премда су изгледале привлачно и биле пријатне за гледање.

У једном зиду налазио се уграђен правоугаони екран испуњен покретним лавиринтом боја — по свој прилици физифонски пријемник, мада прилично малих размера.

Заједно су се успели кратким, кружним степеништем које их је одвело на равни кроз зграде.

С овог места могло се видети читаво село, и Алвин је приметио да се оно састоји од стотинак зграда. У даљини стабла су се размицала, обујмљујући простране ливаде по којима су пасле животиње више различитих врста; већина их је била четвороножна, али неке су имале по један или чак два пара удова више.

Серанис га је чекала у сенци торња; видевши је, Алвин се упитао колико је стара; њена дуга, златна коса била је прошарана седим власима, за које је схватио да представљају знамење времешности. Присуство деце, са свим последицама које су одатле проистицале, веома га је збунило. Тамо где има рађања, мора да буде и умирања, а животни век у Лису сигурно се веома разликовао од онога у Диаспару. Није могао проценити да ли је Серанис педесет, пет стотина или пет хиљада година, али гледајући је у очи наслућивао је мудрост и дубину искуства које је понекад осећао када је био са Јесераком.

Она показа на мало седиште; иако су јој се очи осмехивале добродошлицом, није ништа проговорила све док се Алвин није удобно сместио — односно онолико колико му је то било могуће под тим продорним, мада пријатељским мотрењем. Она најзад уздахну и обрати се Алвину пригушеним, благим гласом.

„Ово је прилика која се често не пружа, тако да те молим да ми опростиш ако не будем умела исправно да се понашам. Али постоје извесна права која припадају госту, макар и неочекиваном. Пре но што отпочнемо разговор, желела бих да те на нешто упозорим. Ја сам у стању да ти читам мисли.“