Артур Кларк - Град и звезде

У подножју брда пут се губио међу великим стаблима која су готово заклањала сунце.

Када је Алвин закорачио у њихову сенку, дочекала га је чудна мешавина мириса и звукова.

Шуштање ветра кроз лишће познавао је од раније, али оно се преплитало са хиљадама неразговетних шумова, које он није умео ничему да припише. Запахнули су га необични мириси, мириси који су ишчилели чак и из сећања његове расе. Топлина, бујност мириса и боја и невидљиво присуство милиона живих бића занели су га готово физичком жестином.

Без икаквог предзнака, избио је на језеро. Шума са десне стране нагло се окончала и пред очима му је пукло велико пространство воде, прошарано малим острвима. Никада раније у животу Алвин није видео толику воду; у поређењу са њом, највећи базени у Диаспару представљали су тек обичне барице. Лагано се спустио до руба језера и захватио у шаке мало топле воде, пустивши да му процури кроз прсте.

Велика сребрна риба, која је пливала својим путем кроз подводно шибље, била је прво нељудско биће које је Алвин икада видео. Требало је да му изгледа крајње необична, па ипак њен облик заголицао му је ум неком чудном блискошћу. Понирући кроз бледозелену празнину, са перајима која су се благо повијала при свакој кретњи, остављала је утисак суштог отеловљења снаге и брзине. На њој су се, исклесане у живом месу, одражавале витке линије великих бродова који су некада господарили небом Земље. Еволуција и наука дошле су до истог решења; али дело Природе било је дуговечније.

Алвин се најзад отргао зачараности језера и продужио кривудавим путем. Шума се поново заклопила око њега, али само за кратко. Стаза се изненада завршавала на великој чистини, пола миље широкој и двоструко дугачкој — и Алвин у трену схвати зашто раније није видео ни трага од човека.

На чистини се налазило мноштво ниских, двоспратних зграда, обојених благим преливима који су одмарали око чак и при пуном сјају сунца. Градња је углавном била лака и једноставна, али постојали су и примери сложенијих архитектонских захвата који су садржали изжлебљене стубове и љупко украшене камене делове. На овим зградама, чија је старост изгледала огромна, могао се приметити и симбол једног неизмерно древног стила: шиљати стубови.

Док је лагано корачао према селу, Алвин се још напрезао да се саживи са новом околином.

Овде му ништа није било познато; чак се и ваздух променио, врвећи устрепталим, непознатим животом. Високи, златокоси људи, који су се кретали међу зградама са тако нехајном љупкошћу, очигледно су потицали са другачијег стабла од житеља Диаспара.

Нису уопште обратили пажњу на Алвина, што је било чудно, пошто му се одећа потпуно разликовала од њихове. Пошто се температура није никада мењала у Диаспару, одевни предмети били су чисто украсног карактера и често изузетно дотерани. Овде су, међутим, били превасходно функционални, предвиђени да служе одређеној сврси, а не да задовољавају чуло вида; углавном су се састојали из једног хаљетка обавијеног око тела.

Тек када је Алвин дубоко зашао у село, становници Лиса почели су да реагују на његово присуство, али и онда на прилично неочекиван начин. Група од пет људи изашла је из једне од кућа и хотимице се упутила ка њему — готово као да је очекивала његов долазак. Алвин је осетио изненадно вртоглаво узбуђење и крв му је брже прострујала жилама. На ум му падоше сви судбински сусрети до којих мора да је долазило између људи и других раса на далеким световима. Они који су му сада ишли у сусрет припадали су његовој властитој врсти — али у којој мери су постали различитим током еона што су лежали између њих у Диаспара?

Посланство се зауставило неколико корака испред Алвина. Предводник се осмехнуо, пруживши руку у древној кретњи пријатељства.

„Помислили смо да ће бити најбоље ако те дочекамо овде“, рече он. „Наше обитавалиште веома се разликује од Диаспара, тако да шетња од терминала пружа посетиоцима прилику да се аклиматизују.“

Алвин прихвати пружену руку, али је у први мах био одвећ изненађен да би одговорио. Сада му је постало јасно зашто су га сви остали мештани потпуно пренебрегавали.

„Знали сте да долазим?“ рече он отегнуто.

„Наравно. Ми увек знамо када се возило стави у покрет. Реци ми, како си пронашао пут?

Прошло је много времена од последње посете, тако да смо се побојали да је тајна изгубљена.“

Један од пратилаца прекину говорника.

„Биће боље ако обуздамо радозналост, Геране. Серанис чека.“