Артур Кларк - Град и звезде

Алистра је напустила Јесерака са осећајем извесне осујећности. Сва је прилика да би била знатно задовољнија да је имала прилике да га види одмах после свог одласка.

Јесерак је познавао неке људе из Већа; и сам је био члан овог тела током свог дугог живота и лако му се могло догодити да то постане опет уколико му срећа окрене леђа. Позвао је тројицу најутицајнијих пријатеља и опрезно их заинтересовао за цео случај. Као Алвинов старатељ, био је сасвим свестан свог деликатног положаја, тако да је предузео све да би се заштитио. За сада је најбоље да што мање људи буде упућено у целу ствар. Одмах су се сложили да се најпре мора ступити у везу са Кедроном да би се од њега затражила извесна разјашњења.

Лакрдијаш је, међутим, то предвидео и нестао је као да је у земљу пропао.

Уколико су и постојале неке двосмислености око Алвиновог положаја, његови домаћини били су одвећ пажљиви да га не подсећају на њих. Уживао је слободу да иде где му се прохте по Ерлију, малом селу којим је владала Серанис — премда је овај израз био одвећ строг да стварно опише њену улогу. Алвину се на махове чинило да је она доброћудни диктатор, али било је и тренутака када му је изгледало да уопште не располаже никаквом моћи. До сада му уопште није пошло за руком да докучи друштвено устројство Лиса, због тога што је оно било или сувише једноставно, или тако сложено да му је његова разгранатост сасвим измицала. Једино што је засигурно утврдио било је да је Лис подељен на многобројна села, чији је Ерли био типичан пример. У извесном смислу, међутим, није могло бити речи о типичним примерима, пошто се Алвин уверио да свако село настоји да се што је могуће више разликује од својих суседа. Све га је то веома збуњивало.

Иако је био сасвим мали и окупљао једва хиљаду житеља, Ерли је обиловао изненађењима.

Тешко да је постојао ма и један једини вид живота који се није разликовао од свог парњака у Диаспару. Ова подвајања пружала су се и до тако темељних ствари као што је говор. Само су се деца користила гласовима приликом нормалног саобраћања; одрасли тешко да би уопште проговорили и после извесног времена. Алвину је постало јасно да то чине искључиво из љубазности према њему. Било је то необично, осујећујеће искуство обрести се усред велике мреже бешумних и недокучивих речи, али Алвин се убрзо навикао. Чинило се изненађујућим што је говорни језик уопште опстао, будући да се више није налазио ни у каквој употреби, али Алвин је тек касније установио да су становници Лиса велики поклоници певања, односно свих облика музике. Без овог подстрека, сва је прилика да би они одавно постали потпуно неми.

Стално су били заузети нечим, заокупљени задацима или проблемима који су Алвину обично изгледали непојмљиви. Када му је ипак полазило за руком да схвати шта раде, предмет њиховог занимања чинио му се сасвим непотребним. Највећи део прехрамбених производа, на пример, растао је на земљи, а није бивао синтетизован у сагласности са схемама израђеним у дубокој прошлости. Када је Алвин изразио своје чуђење, стрпљиво му је објашњено да житељи Лиса уживају да гледају како ствари расту, да врше сложене генетичке експерименте, као и да проналазе све тананије укусе и сласти. Ерли је био чувен по свом воћу, али када је Алвин кушао неколико изабраних узорака, они му се нису учинили нимало бољим од воћа које је могао створити у Диаспару само покретом малог прста.

У први мах се упитао да ли су становници Лиса заборавили, односно да ли су икада поседовали силе и машине које је он држао сасвим обичним и на којима се темељио сам живот у Диаспару.

Убрзо је установио да то није тако. Оруђе и знање су постојали, али су се користили само када је то било од суштинског значаја. Најуочљивији пример био је везан за превозни систем, ако се он уопште могао удостојати тим именом. Људи су кратке удаљености преваљивали пешице, уживајући у томе. Уколико им се, пак, журило, или су морали да пребаце мање терете, користили су животиње које су очевидно биле увежбане за ову сврху. Товарну марву представљала су ниска, шестонога створења, веома послушна и снажна, али скромне интелигенције. Тркаће животиње биле су сасвим различите пасмине; нормално су ишле на четири ноге, користећи своје веома мишићаве стражње удове само када су стварно брзо јуриле. Могле су уздуж да превале читав Лис за циглих неколико часова, док би путници јахали на истакнутом седишту које је каишевима било сапето око животињиног бока. Ништа на свету не би могло нагнати Алвина да предузме тако рискантно јахање, мада је оно представљало веома омиљен спорт код млађег света. Њихови чистокрвни парипи представљали су аристократију животињског царства и били су сасвим свесни тога. Алвину је често допирало до уха хвалисаво ћаскање, вођено прилично богатим речником, о прошлим и будућим победама. Када је покушао да им се приближи и да се укључи у њихов разговор, они су се претварали да га не разумеју, а уколико би он наваљивао, одјахали би од њега повређеног достојанства.