Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Од узрујаности нисам могао одмах да проговорим, а он ме гледа пажљиво, очи не скида са мене, и у очима му се види чак не презир него више као неко разумевање. Онда сам се смирио и објаснио му:

— До те гараже — кажем — нико још није ишао са пропусницом. Траса до тамо још није обележена и ти то добро знаш. Вратићемо се овамо, а твој Тендер ће одмах испричати како смо отишли право до гараже, узели шта смо хтели, па назад. Као да смо у самопослугу ишли. И свакоме ће бити јасно да смо унапред знали куда и по шта идемо. А то значи, да је неко од нас тројице имао тачну информацију. А ко је тај неко — уопште није тешко погодити. Је л’ ти сад јасно како ће се то завршити по мене?

Завршио ја свој говор, и сад ми гледамо један другог у очи и ћутимо. Онда он одједном лупи дланом о длан, протрља руке и бодро објављује:

— Па, ако не можеш — не можеш. Разумем те, Ред, и не могу да те осуђујем. Ићи ћу сам.

Ваљда ће све бити добро. Није ми први пут...

Он рашири на прозорској дасци мапу, ослони се рукама, надви се над њу и његова бодрост стаде наочиглед да се топи. Чујем како мрмља:

— Сто двадесет метара... чак сто двадесет два... па још неколико у самој гаражи... Не, боље да не водим Тендера. Шта ти кажеш, Ред, зар није боље да идем без Тендера? Ипак, он има двоје деце...

— Самог те неће пустити — кажем.

— Пустиће ме, није то проблем... — мрмља он. — Знам све нареднике... и поручнике... Ах, што ми се не свиђају ови камиони! Тринаест година стоје под отвореним небом, и сви су као нови... Петнаест метара даље је цистерна шупља као решето, а ови као да су јуче из фабрике... Ех, та Зона!

Он подиже главу и загледа се кроз прозор. Ја такође. Стакла у нашим, институтским, прозорима су дебела, са оловним блеском, а напољу је Зона, сва је као на длану са висине тринаестог спрата...

Овако кад гледаш на њу — земља као и свака друга. Сунце сија на њу као и на сваку другу и чини се да се ништа тамо није променило, све је као пре тринаест година. Мој покојни татица погледао би и ништа посебно не би приметио, само би можда упитао: зашто из фабричког димњака не излази дим, да није неки штрајк?... Гомиле жуте руде, каупери мутно поблескују на сунцу, шине, шине, шине, на шинама композиције са платформама... Једном речју, индустријски пејзаж. Само се људи не виде. Ни живи, ни мртви. Ено и гараже, дугачка је и сива, врата јој широм отворена а испред, на асфалту, камиони.

Тринаест година тако стоје и нису нимало пропали. Добро је он то приметио — раде му кликери. Не дај боже да се крене између њих, треба их надалеко обићи... има тамо једна пукотина у асфалту... Пут је обележен све до оне гомиле јаловине, и то добро обележен. Ено и оног јарка у ком је Пуж заглавио, свега два метра од њихове трасе... А лепо му је Кошчати рекао: држи се даље од сваког јарка, јер неће од тебе остати ни за сахрану... Као да је у кристалну куглу гледао — није остало ни за сахрану.

Тако је то са Зоном: ако се вратиш са пленом — чудо, ако се вратиш жив — успех, ако те полицијски метак промаши — срећа, а све остало је — судбина...

Ту ја погледах Кирила и видех да и он мене искоса гледа. А лице му је било такво да сам тог часа сасвим променио одлуку. Нек’ иду, рекох себи, сви они у мајчину. Шта ми, на крају крајева, ти пацови могу урадити? Кирил више није ни морао да говори да би ме убедио, али он се сетио нечег:

— Лаборанте Шухарт — поче он — из официјелних — подвлачим: из официјелних — извора добио сам информацију да би преглед гараже могао бити од велике користи за науку. Предлаже вам се да извршите тај преглед са мном. Премије су загарантоване — и цери се лукаво.

— А из каквих то официјелних извора? — питам ја и такође се церим као идиот.

— То су врло конфиденцијални извори — саопштава он. — Али вама могу рећи... — Ту се Кирил уозбиљи: — Рецимо, од доктора Дагласа.

— А — кажем — од доктора Дагласа... Од којег то Дагласа?

— Од Сема Дагласа — он ће суво. — Оног што је погинуо прошле године.

А ја се најежих. Ето ти га сад! Ко пред улазак у Зону говори о погибијама? Ове научничке звекане стварно не можеш опасуљити... Зарио сам опушак у пепељару и упитао:

— Па добро. Где је тај твој Тендер? Хоћемо ли га још дуго чекати?

Укратко, више нисмо говорили о томе. Кирил је телефонирао у ППС да поручи возило а ја узех да мало проучим њихову мапу. Није лоше, стварно није лоше. Све је фотографисано одозго и са великим увећањем. Виде се чак и шаре на камионској гуми која лежи поред врата гараже. Сталкерима би добро дошла оваква мапа... мада, која корист од ње ноћу, кад задњицу показујеш звездама и пипаш пут пред собом...