Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Редрик Шухарт? — пита.

— Тај — одговарам, а једва се суздржавам да не праснем у неки хистеричан смех.

— Колико дуго радите у Институту?

— Две године, ово је трећа.

— Породично стање?

— Ја сâм — кажем. — Сироче.

Он се онда окреће свом нареднику и строго каже:

— Наредниче Лумер, идите у архиву и донесите ми спис број сто педесет.

Наредник салутира и журно излази а Вили заклапа фасциклу и мрачно пита:

— Ти опет за старо?

— Шта старо?

— Знаш ти шта. Опет је стигла пријава.

Значи, тако; мислим.

— И од кога је та пријава?

Он се мршти још јаче и нервозно лупка лулом по пепељари.

— То се тебе не тиче — каже. — Упозоравам те због нашег старог пријатељства: остави се тога, прекини са тим послом заувек. Ако те ухвате други пут — нећеш се извући са шест месеци. А из Института ћеш бити избачен моментално и за сва времена. Разумеш?

— Разумем ја, разумем — кажем. — Само не разумем, која ме је то свиња оцинкарила...

Али он опет гледа у мене празним погледом, шишти кроз празну лулу и листа непотребну фасциклу. Што значи — вратио се наредник Лумер са списом број сто педесет.

— Хвала, Шухарте — каже капетан Вили Херцог по надимку Дебељко. — То је све што сам хтео да разјаснимо. Слободни сте.

Отишао сам у свлачионицу, навукао спецодело, запалио, а све време у глави ми једно питање:

одакле му информација? Из Института не може бити, овде о мени нико ништа не зна нити може знати. А да је из полиције — шта и они ког ђавола могу знати осим оног од пре? Да нису, можда, укебали Лешинара?

Тај нитков би сваког гурнуо под лед само да се сâм извуче. Али ни Лешинар не зна ништа о мојој садашњој делатности. Мислио сам, мислио, и ничег се нисам сетио. Ма нек’ иду они до ђавола — шта ми могу? Последњи пут сам ноћу био у Зони пре три месеца, готово сав плен сам већ продао и готово сав новац потрошио. Кад ме са материјалним доказима нису ухватили, ни сад ми не могу ништа.

И већ кад сам кренуо горе, на степеништу, синуло ми је оно најглавније и то ми је тако синуло да сам морао да се вратим у свлачионицу, седнем и запалим још једну. Ствар је у томе, што ја данас не смем ићи у Зону. А ни сутра, ни прекосутра. Ствар је у томе, да сам се опет нашао на нишану тим пацовима, да ме нису заборавили, а ако и јесу, неко их је подсетио. И није сад ни важно ко. Ниједан сталкер, осим ако није скроз одлепио, неће прићи Зони ни на пушкомет кад зна да га прате. Оно што ми је сад радити — то је да се завучем у најмрачнију рупу. Шта кажете, каква Зона? Па ја тамо ни са пропусницом не идем већ који месец! Шта набеђујете поштеног лаборанта?!

Промозгао сам добро о томе и чак као неко олакшање да сам осетио што данас не морам у Зону. Али како да сад то што деликатније саопштим Кирилу?

Па сам му саопштио овако:

— Ја у Зону не идем. Какав је план рада за данас?

Наравно, Кирил је прво избечио очи на мене. А онда се, изгледа, досетио јаду: узео ме је под руку, одвео у своју канцеларију, посадио за сто а сам сео у прозор. Запалисмо. Ћутимо. Онда ме он опрезно пита:

— Је л’ се нешто десило, Ред?

И шта сад да му кажем?

— Не — одговарам. — Ништа се није десило. Изгубио сам синоћ паре на покеру — онај пасји син Нунан добро игра...

— Чекај мало — каже он. — Да се ти ниси предомислио?

Ја застењах од муке.

— Не смем — процедих кроз зубе. — Не смем, разумеш? Малочас ме је Херцог звао на разговор.

Њему се обесише рамена. Опет му се вратио онај паћенички изглед и очи му опет постадоше кô у болесног кучета. Уздахнуо је испрекидано, запалио нову цигарету на опушак старе па ће тихо:

— Веруј ми, Ред, ја никоме ништа нисам рекао.

— Мани се — кажем. — Ко тебе оптужује?

— Па ја чак ни Тендеру још нисам рекао. Узео сам пропусницу на његово име, а да га нисам ни питао...

Ја ћутим и пушим. Јадан човек, ништа не разуме.

— А шта ти је Херцог рекао?

— Ништа нарочито. Неко ме је цинкарио и то је све.

Ту ме он погледа некако чудно, скочи са прозорске даске и усхода се по свом кабинету напред-назад.

Он шпарта по канцеларији, а ја седим, димим и ћутим. Жао ми га је, наравно, а и некако ружно је испало — излечио човека од меланхолије, баш! А ко је свему крив? Па ја сам крив, нико други.

Обећао детету колач, а колачи у соби коју чувају опасне чике... Уто се он заустави испред мене и, гледајући некуд устрану, пита са устезањем:

— Слушај, Ред, а колико би могла да кошта таква «пуна кутија»?

У први мах га нисам схватио, помислио сам да он рачуна да ће је од неког другог набавити, али где да је набави кад је она можда једина на Земљи а и нема он пара за то: откуд иностраном стручњаку па још из Русије новац за такво нешто? А онда као да ме је гром ударио: па он мисли да ја све ово радим због зелембаћа, да само набијам цену! Ах, стрвино једна, па шта ти мислиш ко сам ја?! Већ сам зинуо да му све то кажем — и угризао се за језик. Јер стварно — шта би требало да мисли о мени? Сталкер је сталкер, он ризикује живот за зелембаће и само до њих му је стало. Тако испада да сам ја јуче забацио удицу са мамцем, а данас је привлачим — дижем цену.