Трубецкой Г. Н. Русская дипломатия 1914–1917 гг. и война на Балканах… С. 613.
Гайденко П. П. Социология Макса Вебера // Вебер М. Избранные произведения. М., 1990. С. 28.
Отсутствие правовой культуры – явление типическое для всякого традиционного общества.
Дучић Ј. Личност Николе Пашића // Он же. Сабрана дела. Књ. 6 (Стазе поред пута). Сарајево, 1969. С. 192.
Терзић С. Јован Ристић и «заветна мисао српска» (1868–1876) // Историјски часопис. Београд, 1987. Књ. XXXIV. С. 281.
Цит. по: Игњић С. Народни трибун прота Милан Ђурић. С. 156.
Цит. по: Митровић Ј. Никола Пашић о основним питањима унутрашње и спољне политике Србије после Сливнице // Историјски гласник. Београд, 1971. Бр. 1. С. 128.
Цит. по: В «пороховом погребе Европы». 1878–1914. М., 2003. С. 375.
Сфорца К. Никола Пашић и уједињење Југословена… С. 116.
Троцкий Л. Д. Лаза Пачу // Он же. Перед историческим рубежом. Балканы и Балканская война. С. 61.
Российский корреспондент Станислав Вольский писал из сербской столицы: «Белград был спокоен. Не слышно ни криков, ни песен, ни пьяных разглагольствований. Каждый занят… Война так реальна, настолько глубоко захватывает все сферы жизни, что из кровавой трагедии она превратилась в громадную общественную работу» ( Вольский Ст. Письма с Балкан // Русские о Сербии и сербах. Т. I. СПб., 2006. С. 536).
См.: Штрандман В. Балканске успомене. Београд, 2009. С. 202.
Екмечић М. Стварање Југославије. Београд, 1989. Књ. 2. С. 670.
Международные отношения в эпоху империализма. Документы из архивов царского и Временного правительств. 1878–1917. Серия III. М.;Л., 1933. Т. 2. С. 220 (Н. Г. Гартвиг – С. Д. Сазонову. Белград, 7 апреля 1914 г.).
Милојевић П. О људима и чудима. Београд, 1982. С. 42.
Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. 1914–1919. Sabrao F. Šišić. Zagreb, 1920. S. 50–55.
Дипломатска преписка српске Владе. 1917. Збирка докумената. Крагујевац, б/г. С. 193.
Там же. С. 128.
АС. Фонд Ристе Одавића. Фасц. XI. Бр. 43 (О Крфској Декларацији). Л. 5.
Јовановић С. Никола Пашић… С. 281.
Дучић Ј. Личност Николе Пашића… С. 198.
Станковић Ђ. Никола Пашић. Прилози за биографију. С. 312.
Димиħ Љ. Историjа српске државности. Књ. 3. Србиj у Jугославиjи. Нови Сад, 2001. С. 102.
Horvat J . Živjeti u Hrvatskoj 1900–1941 (zapisci iz nepovrata). Zagreb, 1984. S. 280.
Представители династий Карагеоргиевичей и Обреновичей на протяжении XIX в. боролись за престол сербского княжества, а с 1882 г. – королевства. Во время пребывания на престоле Милана (1868–1889) и Александра (1889–1903) Обреновичей князь Петр Карагеоргиевич находился в вынужденной эмиграции, не имея возможности вернуться на родину.
Глигоријевић Б . Краљ Александар Карађорђевић. У ратовима за национално ослобођење. Београд, 2002. С. 15.
Цит. по: Глигоријевић Б . Указ. соч. С. 26.
Pribićević S. Diktatura kralja Aleksandra. Beograd, 1952. S. 172.
Архив внешней политики Российской империи (далее – АВПРИ). Ф. Славянский стол. Д. 8855. Л. 1. (Из училища Александр был исключён 1 февраля 1904 г.)
АВПРИ. Ф. Славянский стол. Д. 8855. Л. 9 об.
Там же. Л. 76.
Цит. по: Русские о Сербии и сербах. Т. 1: Письма, статьи, мемуары / сост., вступ. ст., закл. А. Л. Шемякина. СПб., 2006. С. 483.
Крупнейший специалист по истории русской эмиграции на Балканах Мирослав Йованович называет цифру в 44 000 человек (Јовановић М. Срби и Руси, 12–21. Век: историjа односа. Београд, 2012. С. 188).
Милица Николаевна (1866–1951) и Анастасия Николаевна (1868–1935) – русские великие княгини, дочери черногорского князя Николы. Первая с 1889 г. – супруга великого князя Петра Николаевича. Вторая, в первом браке – жена принца Ю. М. Лейхтенбергского, во втором (с 1907 г.) замужем за великим князем Николаем Николаевичем Романовым (младшим).
Цит. по: Русские о Сербии и сербах… С. 481.
Архив Српске академије наука и уметности далее – АСАНУ). 11.444. Досије 8. Драгутин Милутиновић. Личне успомене. С. 8.
Читать дальше
Конец ознакомительного отрывка
Купить книгу