Коллектив авторов - Листая страницы сербской истории…

Тома Вучич-Перишич (1787–1859) участвовал в обоих восстаниях против турок. Вук Караджич, реформатор сербского языка и письменности, записал о Томе Вучиче Перишиче: «Герой, но гордец, свиреп и настоящий кровопиец».

Чубриловић В. Историја политичке мисли у Србији XIX века. Београд, 1958. С. 463.

См.: Никола Пашић. Живот и дело (Зборник радова). Београд, 1997.

Stanković Đ. Iskušenja jugoslovenske istoriografi je. Beograd, 1988. S. 245.

Станковић Ђ. Никола Пашић. Прилози за биографију. Београд, 2006. С. 285.

«Господин Пашич – со своей белой бородой и живыми глазами – выглядит настоящим патриархом» («Temps». 1.X.1913). Приведено по: Архив Србије. Ф. Ристе Одавића. Фасц. XI. Бр. 16. Л. 1.

Световски М. Пашић у интимном животу. По прићању своје кћери // «Пашић». Илустровани радикални алманах. Грађа за педесетогодишњу историју Народне радикалне странке и политичку историју Србије. Београд, 1927. Књ. 4. С. 63.

В городе Пожаревац, к примеру, в 1896 г. имелось 800 лошадей, 900 коров, 4900 свиней, 2600 овец и 250 пчелиных ульев. А 2 декабря 1897 г. в Белграде «электрический трамвай № 56 столкнулся с волом и сломал ему ногу».

Речь идёт о Первом (1804–1813) и Втором (1815) сербских восстаниях.

Сфорца К. Никола Пашић и уједињење Југословена. Дипломатске и ратне успомене. Београд, 1937. С. 27.

По своему общепризнанному научно-педагогическому уровню цюрихская Hoch Polytechnische Schulle по-прежнему «держит марку»: в списке лучших вузов мира (на 2013 год) она делит 9–10-е место!

Јовановић С. Никола Пашић // Сербиа и коментари. Београд, 1989. С. 248.

Сфорца К. Никола Пашић и уједињење Југословена… С. 281.

Архив Српске Академије наука и уметности (дале – АСАНУ). «Pašić collection». Бр. 14924/76 (Н. Пашич – П. А. Кулаковскому. 18 марта. София, 1884. Рукопись).

Н. Пашић – министру просвете и црквених дела. Цирих, март 1872 // Пашић Н. Писма, чланци и говори (1872–1891). Приредили Л. Перовић и А. Шемјакин. Београд, 1995. С. 27–29.

Биллингтон Д. Икона и топор. Опыт истолкования истории русской культуры. М., 2001. С. 26.

АСАНУ. Пашићеве хартије. Бр. 14615–1-27.

В сентябре 1889 г. Н. Пашич был избран председателем Народной скупщины Сербии.

Не только Милан Обренович боялся Пашича. Его «тихая, скрытная энергия», как о том выразился сербский посланник в России Димитрие Попович (см.: Поповић Д. Борба за народно уједињење. 1908–1914 // Српски народ у XIX веку. Књ. 7. Београд, б/г. С. 47), пугала и сильных мира сего. Например, посланника Австро-Венгрии в Белграде Константина Думбу или министра иностранных дел России А. П. Извольского.

Архив Србије (далее – АС). Заоставштина Николе Пашића (несређена грађа). Фасц. 8.

Протић М . Пашић и Протић пре 1914. Скице ликова // Историјски гласник. Београд, 1971. Бр. 1. С. 83.

Перовић Л. Млади Никола Пашић // Развитак. Зајечар, 1993. Бр. 3–4. С. 54.

См.: Рукописно Одељење Матице Српске (Нови Сад). Бр. 36.164.

Тодоровић П. Огледало. Зраке из прошлости. Приредила Л. Перовић. Београд, 1997. С. 206.

Пашић Н. Моја политичка исповест // Сербиа и коментари. Београд, 1989. С. 140.

Михајловић П. Дневници. Приредила Ј. Милановић. Београд, 2010. С. 71.

АСАНУ. Бр. 9327/XIV. Дневник Милана Милићевића. Св. XIV. Л. 2277.

Сфорца К. Никола Пашић и уједињење Југословена… С. 284.

АСАНУ. Заоставштина Николе Пашића. Бр. 11868/5.

Архив Југославије (далее – АЈ). Ф. 143 (заоставштина Николе Пашића). Фасц. 3.

Поповић Д. Никола Пашић и Русија. Из мојих личних сећања // Годишњица Николе Чупића. Београд, 1937. Књ. XLVI. С. 144.

Государственный архив Российской Федерации. Ф. 601. Оп. 1. Д. 1587. Л. 33 об.

Центральный исторический архив Москвы. Ф. 179. Оп. 21. Д. 3453. Л. 10. Цветное факсимиле документа опубликовано в: Москва – Сербия, Белград – Россия. Сборник документов. Т. 3. Общественно-политические и культурные связи. 1878–1917. М.; Белград, 2012 (иллюстрации).

АЈ. Ф. 143 (заоставштина Николе Пашића). Фасц. 3.

АСАНУ. Заоставштина Николе Пашића. Бр. 11571/14.