Коллектив авторов - Листая страницы сербской истории…

Новое время (Белград). 14 декабря 1926. № 1689.

Пашић Н. Моја политичка исповест… С. 140.

АСАНУ. Заоставштина Николе Пашића. Бр. 11623/5; 11623/15; 11623/22; 11623/23.

АЈ. Ф. 143 (заоставштина Николе Пашића). Фасц. 3.

Јовановић-Стојимировић М. Предговор // Никола П. Пашић (10. децембар 1926. – 10. децембар 1936.). Београд, 1937. С. 22.

Термин сербиянцы, сербиянский имеет несколько значений. В Хорватии, Боснии и Герцеговине он означает сербов, живущих в Сербии, а в Воеводине – сербов из Центральной Сербии.

Марковић П. Лишће и прашина. С. 226.

Милошевић Р. Никола Пашић // Политика. 11. децембар 1926. Бр. 6693.

Ђорђевић Д. Огледи из новије балканске историје. Београд, 1989. С. 198.

Данилова Л. В., Данилов В. П. Крестьянская ментальность и община // Менталитет и аграрное развитие России (XIX–XX вв.). М., 1996. С. 23.

См., например: Ђорђевић Т. Наш народни живот. Београд, 1923. С. 42–48.

Мидлих Х-М. Патријархални менталитет као сметња државне и друштвене модернизације у Србији XIX века // Историјски часопис. Књ. XXXVIII. Београд, 1992. С. 115.

Сербия // Русский сборник. СПб., 1877. Т. 2. С. 133.

Страхов Н. Н. Критические статьи об И. С. Тургеневе и Л. Н. Толстом. СПб., 1885. С. 215–216.

Трубецкой С. Н. О природе человеческого сознания // Вопросы философии и психологии. 1891. № 2. С. 152.

Подлинное выражение Милана Обреновича. См.: АС. Ф. Милутина Гарашанина. Бр. 1058. Л. 18.

Никола Пашић у Народној скупштини. Књ. 2. Приредила Л. Перовић. Београд, 1997. С. 543 (документ 114, примечание 20).

Столић А. Краљица Драга. Београд, 2000. С. 99–102.

Она же. Двор у Београду (1880–1903). Између традиционалног и модерног // Србија у модернизацијским процесима XIX и XX века. Београд, 1998. Књ. 2. С. 111–112.

См., например: Тодоровић П. Огледало… С. 95–96.

Мале А. Дневник са српског двора. 1892–1894. Превела и приредила Љ. Мирковић. Београд, 1999. С. 186–187.

АСАНУ. Бр. 9327/XVI. Дневник Милана Милићевића. Свеска XVI. Л. 2820.

Цит. по: Лафан Р. Срби – чувари капије. Приредио Д. Батаковић. Београд, 1994. С. 271.

Дарам М. Кроз српске земље. Превео и приредио В. Милановић. Београд, 1997. С. 201.

Цит. по: Игњић С. Народни трибун прота Милан Ђурић. Ужице, 1992. С. 168–169. См. также: Јовановић-Стојимировић М. Прота Ђурић // Он же. Силуете старог Београда. Београд, 1987. Књ. 2. С. 151–152.

Никола Пашић у Народној скупштини. Књ. 3. Приредила Д. Стојановић. Београд, 1997. С. 326 (документ 69, примечание 1).

Лазаревић Ђ. Сећања на Николу Пашића // Политика. 12. децембар 1926. Бр. 6694.

Казимировић В. Никола Пашић // Развитак. Зајечар, 1996. Бр. 196–197. С. 26.

Баја (сербск.) – тятя, тятенька; сербское прозвище Пашича.

Жујовић Ј. «Српска радикална странка». Говор Ј. М. Жујовића на збору самосталних радикала у Јагодини 10 августа 1903. Београд, 1903. С. 9.

Великий, без преувеличения, этнолог Йован Цвиич удивительно точно назвал сербский радикализм «явлением настолько же этнопсихологическим, насколько и политическим» ( Цвијић Ј. Јединство и психички типови динарских Jужних Словена. Београд, 1999. С. 64).

Самоуправа. 17. децембар 1936.

Simplex. Личност Николе Пашића // Нова Европа. Загреб, 1926. Књ. XIII. Бр. 12. С. 415.

Историческая наука также не осталась в стороне от подобных дефиниций: «История Радикальной партии – это история Николы Пашича» ( Чубриловић В. Историја политичке мисли у Србији XIX века. Београд, 1958. С. 447).

Мале А. Дневник са српског двора… С. 199.

Троцкий Л. Д. Никола Пашич // Он же. Перед историческим рубежом. Балканы и Балканская война. СПб., 2011. С. 71.

Трубецкой Г. Н. Русская дипломатия 1914–1917 гг. и война на Балканах // Русские о Сербии и сербах. Т. I. СПб., 2006. С. 611–613.

Diplomaticus. Никола Пашич // Новое время. 17 (30) апреля 1916 г.

Дворниковић В. Карактерологија Југословена. Београд, 1939. С. 881.