Robert Sojer - Dve Zemlje

Ponovo je počeo s odbrojavanjem. „Deset. Devet. Osam. Sedam. Šest. Pet. Četiri. Tri. Dva. Jedan. Nula.“

Ovog puta Adikor je sve video. Kapija se otvorila nalik obruču koji se širi poput vatre plavičaste boje. Čuo je kako je vazduh pokuljao, i video je kako se robot, koji je izgledao kao da stoji na ivici provalije, zanjihao i nestao. Kabl se zategao, a plavi obruč se stegao oko njega, smanjujući se do veličine njegovog prečnika, a onda nestao.

Njih troje su se istovremeno okrenuli prema četvrtastom monitoru. U početku im se činilo da ponovo uopšte nema signala, a onda su zraci svetlosti nešto obasjali — staklo ili plastiku — i oni su nakratko videli odraz robota na tome. Ali to je bilo sve; ma gde da se sada robot nalazio, sigurno je bilo ogromno.

Sada su svetla poigravala po nečem drugom — izukrštanim metalnim cevima, možda? — dok se robot poput klatna njihao napred-nazad.

A onda, iznenada, sve je bilo osvetljeno, kao da je —

“Neko je upalio svetlo“, rekla je Džasmel.

Sada je bilo očigledno da robot visi i okreće se na kraju svog kabla. Mogli su da vide isklesane stene, i još stena i —

„Šta je ono?“ — uzviknula je Džasmel. Videli su to samo na trenutak: bile su to neke merdevine, koje su bile prislonjene na zid ogromne prostorije, a na tim merdevinama se nalazila neka mršava osoba obučena u neobičnu odeću plave boje.

Robot se i dalje okretao i oni su videli ogromnu geodezijsku rešetku, sa nekim predmetima nalik metalnim cvetovima na njenim spojevima.

„Nikada nisam video išta slično“, rekao je Dern.

„Neverovatno je“, rekla je Džasmel.

Adikor je zadržao dah. Robot se i dalje okretao i ponovo su mogli da vide merdevine i još dve osobe kako silaze, a onda — a to je bilo izluđujuće — kako te osobe nestaju dok se robot okretao.

Robot je nastavio da se okreće i oni su uspeli da bace još dva puta pogled na osobe koje su nosile široku odeću plave boje i nešto jarko žuto na glavama.

Osobe su imale suviše uska ramena da bi bile muškarci. Adikor je mislio da se radi o ženama, iako su osobe bile mršave čak i za žene. Ali, na njihovim licima, na koja su uspeli da bace pogled samo na trenutak, nije bilo dlaka i —

Iznenada je slika na trenutak zaigrala, a onda se smirila, i robot se više nije okretao. Jedna ruka se pojavila sa strane, i na kratko dominirala vidnim poljem kamere; bila je to slabačka ruka sa kratkim prstima i sa nekim metalnim obručem oko jednog od prstiju. Ta ruka je, očigledno: čvrsto uhvatila robota i zaustavila njegovo dalje okretanje. Dern je kao mahnit povlačio dugmad na kontrolnoj kutiji, okrećući kameru najbrže što je mogao, i sada su po prvi put mogli da dobro pogledaju lice bića koje je držalo robota koji je visio.

Dern je glasno uzdahnuo. Adikor je osetio stezanje u stomaku. Biće je bilo odvratno, deformisano; imalo je donju vilicu koja je delovala kao da ima neki izraštaj.

Odvratno biće je i dalje držalo robota, pokušavajući da ga spusti dole, bliže zemlji; izgleda da se robot nalazio na pola dužine tela iznad poda ogromne prostorije.

Kako se kamera na robotu pomerala, Adikor je uspeo da vidi da se na dnu geodezijske rešetke nalazi otvor, kao da je jedan deo nje uklonjen. Na podu prostorije stajali su ogromni zaobljeni delovi od stakla ili providne plastike koji su bili nagomilani jedni na druge; to su, verovatno, bili predmeti koje su prvo obasjale lampe sa robota. Izgledalo je da su ovi zaobljeni komadi stakla nekada formirali ogromnu sferu.

Sada su mogli da neometano posmatraju tri ista bića, sva podjednako deformisana. Dvoje nije imalo dlake na licu. Jedno je pokazivalo rukom ka robotu; njegova ruka je bila tanka kao grančica.

Džasmel je držala ruke na kukovima i polako odmahivala glavom levo-desno. „Šta je to?“

Adikor je odmahnuo glavom zbunjeno.

„To je neka vrsta primata“, rekla je Džasmel.

„Nisu ni šimpanze ni majmuni bonobo“, rekao je Dern.

„Ne“, rekao je Adikor, „ali, iako su prilično mršavi i uglavnom nemaju dlake, više liče na nas nego na majmune.“

„Šteta što nose te neobične predmete na glavama“, rekao je Dern. „Pitam se čemu li služe?“

„Za zaštitu?“ — nagađao je Adikor.

„Nisu previše efikasni, ako tome služe“, rekao je Dern. „Ako im nešto padne na glavu, njihovi vratovi, a ne ramena, primiće svu težinu.“

„Nema ni traga od mog oca“, rekla je Džasmel tužno.

Svo troje su ćutali neko vreme. Onda je Džasmel ponovo progovorila: „Znate li na šta meni liče? Izgledaju kao oni prvobitni ljudi — kao oni fosili koji mogu da se vide...“

Adikor se odmakao nekoliko koraka, bukvalno se zanevši na nogama. Pronašao je stolicu i sručio se na nju.

„Gliksini“, rekao je, kada mu je odgovarajuća reč pala na pamet; Gliksin je bila oblast u kojoj su ti fosili pronađeni. Bili su to jedini poznati primati bez luka iznad obrva i sa tim smešnim ispupčenjima na donjoj vilici.

Da li je moguće da je njihov eksperiment prešao preko granice svetova i stigao do univerzuma koji su se odvojili od ovog univerzuma mnogo pre stvaranja kvantnih kompjutera? Ne, ne. Adikor je odmahivao glavom. To je bilo previše, previše ludo. Uostalom, Gliksini su istrebljeni pre negde oko pola miliona meseci — to je bila brojka koja mu je pala na pamet, ali nije bio siguran da je tačna. Adikor je trljao rukom mesto iznad luka na obrvama. Jedini zvuk koji se čuo bilo je zujanje opreme za čišćenje vazduha; a jedini mirisi koji su se osećali bili su mirisi njihovog znoja i feromona.

„Ovo je od ogromnog značaja“, rekao je Dern tiho. „Ovo je džinovsko otkriće.“

Adikor je polako klimnuo glavom. „Druga Zemlja. Druga vrsta ljudskih bića.“

„On govori!“ — uzviknula je Džasmel pokazujući na jednu od osoba koje su mogle da se vide na ekranu. „Uključi zvuk!“

Dern je posegnuo za kontrolnim dugmetom. „Govori“, ponovio je Adikor, odmahujući glavom u neverici. „Čitao sam da Gliksini nisu bili sposobni da govore, zato što su im jezici bili previše kratki.“

Slušali su kako to biće govori, iako nisu razumeli reči.

„To zvuči tako neobično“, rekla je Džasmel. „Ne liči ni na šta što sam ikada čula.“

Gliksin koji se video u prvom planu prestao je da vuče robota, očigledno shvativši da više nema kabla. Odmakao se od robota, a drugi Gliksini su prišli da bi ga pogledali. Adikoru je bio potreban jedan trenutak da shvati da su tu i muškarci i žene; i jedni i drugi na licima uglavnom nisu imali dlake, iako je nekoliko muškaraca imalo bradu. Žene su, uopšteno gledano, bile sitnije, ali, na nekima od njih se videlo da pod odećom imaju grudi.

Džasmel je pogledala u pod. „Izgleda da kapija za sada ostaje otvorena“, rekla je. „Pitam se koliko će to dugo trajati?“

I Adikor se to pitao. Dokaz koji bi spasao njega i njegovog sina Daba i njegovu sestru Kelon je bio tu: paralelni svet! Ali Daklar Bolbej bi nesumnjivo tvrdila da su snimci koji su načinjeni lažni, da predstavljaju rezultat sofisticirane kompjuterske animacjie. Uostalom, rekla bi, Adikor ima pristup najmoćnijim kompjuterima na planeti.

Ali kada bi robot mogao da donese natrag nešto ... bilo šta, možda neki predmet ili...

Mogli su da naizmenično vide različite delove prostorije dok su se ljudi kretali okolo, oslobađajući im tako vidik za ono što se nalazilo iza njih. To je bila pećina valjkastog oblika, možda 15 puta visine čoveka, isklesana u stenama.

„Oni se međusobno jako razlikuju, zar ne?“, pitala je Džasmel. „Izgleda da postoji nekoliko boja kože, i ... pogledajte onu ženu tamo! Ona ima narandžastu kosu, kao orangutan!“

„Jedan od njih trči negde“, rekao je Dern pokazujući.