Poul Anderson - Kirie

Prevela Mirjana Živković

Na jednom visokom vrhu lunarnih Karpata stoji samostan Sv. Marte Vitanske. Zidovi su mu od žive stene; dižu se, tamni i vrletni put samog obronka planine, u nebo koje je uvek crno. Kao se približavate od severnog pola Platonovim putem, najpre vam u oči upada krst koji se uzdiže nad zdanjem, ocrtavajući se spram plavog diska Zemlje. Ali do vas ne dopire zvonjava zvona jer u bezvazdušnosti nema zvuka.

Možete ih čuti unutra, u kanonskim satima, kroz kripte, gde bruje mašine što stvaraju privid zemaljske životne sredine. Ukoliko se malo zadržite, čućete ih kako sazivaju na rekvijemsku misu. Postala je, naime, tradicija da se u samostanu Sv. Marte upućuju molitve za one koji su nestali u svemiru; a njih je sve više sa svakom proteklom godinom.

To nije glavni posao sestara. One su tu da se nađu bolesnima, siromašnima, bogaljima, osobama sišlim s uma, svima koje je svemir skrhao i odbacio. A Mesec je pun takvih, izgnanika koji više nisu kadri da izdrže Zemljinu silu teže ili za koje postaji bojazan da bi mogli da prenesu zarazu sa neke nepoznate planete; a možda glavni razlog njihovog izgnanstva leži u tome što su ljudi postali odveć zauzeti svojim granicama, tako da nemaju kad da se bakću posrnulima. Sestre podjednako često nose skafandre i svoju odoru, a u ravnopravne delove opreme spadaju im tašna sa prvom pomoći i brojanice.

Ali ipak im ostaje malo vremena za kontemplaciju. Noću, kada se Sunčev sjaj ne javlja pola meseca, kapci na kapeli nisu navučeni i svetlost zvezda sliva se kroz zastakljenu kupolu do sveca.

Zvezde ne trepere, a svetlost im je zimski studena. Jedna redovnica navraća tu što češće može, moleći se za pokoj duše svojih najbližih. A upraviteljica samostana vodi računa o tome da nikako ne izostane kada se peva godišnja misa, koju je zaveštala pre nego što se zaredila.

Ekspedicija do supernove u Strelcu sastojala se iz pedeset ljudskih bića i jednog plamena. Otisnuvši se sa Zemljine orbite, uputila se okolišnim putem da bi se nakratko zaustavila kad Epsilona Lire i ukrcala poslednjeg člana. Zatim je u etapama stala da se približava odredištu.

Posredi je bio paradoks: vreme i prostor predstavljaju međusobne vidove. Od eksplozije je proteklo više od stotinu godina kada su je primetili ljudi sa Poslednje Nade. Oni su sačinjavali deo istraživačke ekipe koja je već čitavo pokolenje ulagala napore da dokuči domorodačku civilizaciju stvorenja potpuno različitih od nas; ali jedne noći podigla su pogled prema nebu i ugledali svetlost koja je bila tako blistava da je pravila senke.

Udarni front stigao bi do Zemlje nekoliko stoleća kasnije. No, tada će već biti toliko slabašan da će se njegov jedini učinak ispoljiti u vidu nove sjajne tačke koja će se pojaviti na nebu. U međuvremenu, međutim, Brod koji hrli svemirom, kroz koji svetlost mora da puzi, bio bi u stanju da prati kroz vreme smrt velike zvezde.

Na pristojnijoj udaljenosti instrumenti su registrovali ono što je bilo pre eksplozije: usijanje koje je kolapsiralo u samo sebe, pošto su utrošene poslednje zalihe nuklearnog goriva. Jedan skok i ugledali su šta se zbilo pre jednog stoleća: konvulzija, oluja kvanta i neutrina, zračenje ravno onome koje stvara stotinu milijardi sunaca Galaksije.

Zgaslo je, ostavivši za sobom prazninu na nebesima, a Gavran se približio. Pedeset svetlosnih godina pedest godina unutar sfere stao je da izučava sve manje jezgro ognja usred magle koja je blistala poput rasvete.

Dvadeset pet godina kasnije središnji globus još se više smanjio, a maglina se raširila i zatamnila. Ali s obzirom na to da je udaljenost sada bila znatno manja, sve je izgledalo veće i sjajnije: za golo oko bio je to prejak blesak da bi se neposredno moglo gledati u njega; spram njega, sazvežđa su se doimala utvarno bledo. Teleskopi su pokazivali plavo-belu iskru u srcu opalescentnog oblaka, tanano čipkastog po rubovima.

Gavran se pripravio za završni skok, u neposredno susedstvo supernove.

Kapetan Teodor Scili krenuo je da izvrši poslednji pregled. Brod je mrmljao oko njega, hitajući ubrzanjem od jedne gravitacije ka željenom nivou brzine. Pogon je hučao, regulatori su brujali, a ventilacioni sistem je zujao. Osećao je kako mu kosti prožima energetski napon. Ali okruživao ga je metal, go i nelagodan. Osmatračnice su prikazivale mnoštvo zvezda, sablasni luk Mlečnog Puta: ovaj vakuum, ispunjen samo kosmičkim zracima, tek koji podeok iznad apsolutne nule, stajao je nepojamno daleko od najbližeg ljudskog ognjišta.

Kapetan se spremao da povede svoju posadu tamo gde još niko pre njih nije bio, u uslove o čijim svojstvima niko ništa pouzdano nije mogao da kaže, a to je bilo i te kako teško breme za njegova pleća.

Našao je Eloizu Vaganer za njenim mestom, u skučenom odeljku koji je interkomskim vezama direktno bio povezan sa komandnim mostom. Privukla ga je muzika, čiju likujuću vedrinu nije upeo da prepozna. Zastavši na ulazu, ugledao ju je kako sedi za stolom na kome je stajao mali registrator.

„Sta je to?” upita on.

„Oh”, zausti žena. (Nikako nije mogao da je vidi kao devojku, premda jedva ako je prevalila dvadesetu.) „Ja… ovaj… čekala sam skok.”

„Trebalo je da čekate u punoj pripravnosti.”

„Ali šta mi je valjalo činiti?” uzvrati ona manje skrušeno nego što je nameravala. „Hoću da kažem ja nisam ni član posade ni naučnik.”

„Spadate u posadu. Vi ste specijalni tehničar za komunikacije.”

„Sa Luciferom. A on voli muziku. Kaže da smo mu po njoj bliži nego po bilo čemu drugom što zna o nama.”

Scili nabra veđe. „Bliži?”

Eloizine mršave obraze obli rumenilo. Ona se zagleda u sto, a šake joj se čvrsto stisnuše jedna u drugoj. „Možda to nije prava reč. Možda je to spokoj, sklad, jedinstvo… bog? Osećam šta je hteo da kaže, ali mi nemamo odgovarajuću reč.”

„Hm. Dobro, u svakom slučaju njegova dobrobit spada u vašu nadležnost.” Kapetan je osmotri sa izvesnim prisenkom odvratnosti na licu, koji je pokušao da izbegne. Već je i njeno nezgrapno i smeteno držanje bilo dovoljno neprijatno a kad se tome doda i izgled! Koščata, sa velikim stopalima i krupnim nosem, buljavih očiju i vrpčaste, prašinaste kose a osim toga i telepata, što ga je uvek nagonilo da se oseća nelagodno. Tvrdi da može da čita samo Luciferov um, ali da li je odista tako?

Ne. Ne treba misliti o tome. Samoća i prisustvo drugih bića mogu samo da skrhaju čoveka, čak i bez podozrenja ostalih ljudskih stvorenja…

Ako je Eloiza Vagoner odista ljudsko biće. Mora da je u najmanju ruku nekakav mutant. Svako ko je u stanju da misaono opšti sa jednim živim vrtlogom ne maže to da ne bude.

„Dobro, kakvi su vam planovi?” upita Scili.

„Bah. Treći brandenburški koncert. On, Lucifer, i ne mari mnogo za moderne stvari. Baš kao ni ja.”

Ko bi rekao, pomisli Scili, a onda naglas reče: „Slušajte, skočićemo za pola sata. Niko ne zna gde ćemo se obreti. Ovo je prvi put da će se neko toliko približiti jednoj skorašnjoj supernovi. Jedino je izvesno da će unaokolo biti toliko snažnog zračenja da nas začas sve potre ukoliko bi se dogodilo da zaštitna polja otkažu. U svakom drugom pogledu raspolažemo samo teorijama. A jedno kolapsirajuće zvezdano jezgro toliko se razlikuje od svega ostalog u Vasioni da sam prilično skeptičan u pogledu valjanosti bilo koje teorije. Zbog toga sad nipošto ne smemo da se prepustimo sanjarenjima. Moramo da budemo sasvim spremni.”

„Razumem, ser”, prošaputa ona glasom koji ja namah izgubio uobičajenu oporost.