Poul Anderson - Kirie

On pogleda mimo nje, mimo ofidijantnih očiju mernih i kontrolnih uređaja, kao da je tim pogledom mogao da prodre kroz čelik brodskog oklopa, pravo u svemir, gde je, znao je to, lebdeo Lucifer.

Slika stade da se obrazuje u njemu: plamena kugla promera dvadeset metara, svetlucavo bela, crvena, zlatna, kraljevski plava, plamenovi koji poigravaju poput Meduzinih pramenova, kometni rep koji bukti stotinu metara unazad, blistavost, sjaj, tvar iz samog pakla. Nimalo mu nije godila pomisao kako ta stvar hodi po njegovom Brodu.

Oduvek je držao do naučnih objašnjenja, iako su ona u ovom slučaju bila tek nešto bolja od pukih nagađanja. U višečlanom zvezdanom sistemu Epsilon Bika, u gasu i energiji koji su ispunjavali okolni prostor, zbivale su se stvari koje se ni u jednoj laboratoriji nisu mogle oponašati. Kuglasta munja na jednoj planeti možda je bila analogna, kao šta je i obrazovanje jednostavnih organskih jedinjenja u praiskonskom okeanu analogno životu koji se konačno razvio. U Epsilonu Bika magnetohidrodinamika je učinila ono šta je hemija uradila na Zemlji. Pojavili su se stabilni vrtlozi plazme, stali da rastu, da postaju sve složeniji, sve dok posle mnogo miliona godina nisu postali nešto što se naprosto mora nazvati organizmom. Bilo je to svojevrsno obličje sazdano od jona, jezgara i polja sile. Metabolisalo je elektrone, nukleone, rendgenske zrake; održavalo je svoju konfiguraciju tokom veoma dugog životnog veka; razmnožavalo se; mislilo je.

Ali šta je mislilo? Ono malo telepata koji su bili kadri da komuniciraju sa Bičanima, koji su i omogućili da ljudska rasa stekne svest o postojanju Bičana, nikada to nisu jasno rastumačili. I sami su predstavljali čudnu sojtu.

Kapetan Scili reče: „Želim da mu nešto saopštite.”

„Da, ser.” Eloiza smanji jačinu tona na kasetofonu. Oči joj iziđoše iz žiže. Kroz uši stadoše da joj ulaze reči, čije je značenje njen mozak (koliko li je samo delotvoran prenosilac bio?) dostavljao stvorenju koje je hitalo kroz svemir uporedo sa Gavranom na vlastiti reakcioni pogon. „Slušaj, Lucifere. Znam da si ovo često ranije slušao, ali želim da se uverim da si stvar potpuno razumeo. Tvoja psihologija nama je sigurno veoma strana. Zašto si pristao da pođeš sa nama? Ne znam. Tehničar Vagoner kaže da su te na to nagnale ljubopitljivost i sklonost ka pustolovinama. Je li to stvarno istina?

Uostalom, sad je to svejedno. Kroz pola sata izvešćemo skok. Približićemo se supernovi na samo pet stotina miliona kilometara. Tu ti stupaš na scenu. U stanju si da ideš tamo gde se mi ne usuđujemo, da osmatraš ono što mi ne smemo, da nam kažeš više nego što bi naši instrumenti bili kadri i da nam nagoveste. Ali najpre se moramo uveriti da možemo ostati na orbiti oko zvezde. To je i tvoja briga. Mrtvi ljudi ne mogu te više vratiti kući.

Dobro. Da bismo te uključili u polje skoka, bez opasnosti da ti se telo razori, moram isključiti štitnike. Obrećemo se u zoni pogubnog zračenja. Moraćeš se hitro odvojiti od broda, jer ćemo uključiti generator štitnika šezdeset sekundi posle prelaza. Tada moraš da ispitaš okolinu. Vrebaju te razne opasnosti, kao što su…”, i Scili poče da nabraja. „To je samo ono što možemo da predvidimo. Možda ćemo se susresti sa nečim što uopšte nismo mogli ni da naslutimo. U svakom slučaju, koliko ti se nešto učini kao pretnja, smesta se vrati, upozori nas i spremi se za skok natrag. Jesi li shvatio? Ponovi.”

Reči stadoše da naviru iz Eloize. Lekcija je bila tačno izdeklamovana; ali koliko je ona izostavila od stvarnog odgovora?

„Vrlo dobro”, reče Scili. „A sad nastavite sa koncertom ako želite. Ali prekinite deset minuta pre skoka i budite u stanju pripravnosti.”

„Da, ser.” Nije ga pogledala. U stvari, izgledalo je kao da uopšte nigde ne gleda.

Bat njegovih koraka stade da odzvanja hodnikom, sve dok se nije izgubio u daljini.

„…Zašto je ponovio iste stvari?” upita Lucifer.

„Boji se”, reče Eloiza. „Pretpostavljam da ne znaš šta je to strah”, reče ona.

„…Možeš li da mi pokažeš? Ne, nemoj! Već osećam da je bolno. Ne sme ništa da te boli.”

„Ja se više ne mogu bojati, sve dok tvoj um drži moj.” (Ispuni je toplina. Radost poče da poigrava u njoj poput plamičaka na površini nečega što se najpribližnije moglo opisati kao 'Otac je vodi za ruku kao sasvim malu jednog letnjeg dana da beru divlje cveće'; po snazi i blagosti Baha i boga.) Lucifer se izvi oko broda u likujućoj spirali. Iskrice zaigraše njegovim tragom.

„…Misli ponovo na cveće. Molim te.”

Ona pokuša.

„…Oni su poput (slike, na samoj granici onoga što je ljudski mozak bio u stanju da pojmi, vodoskoka procvalih bojama gama-zraka usred svetlosti, sveprožimajuće svetlosti). Ali tako tanušna. Tako kratkotrajna prijatnost.”

„Ne shvatam kako možeš da razumeš”, prošaputa ona.

„…Ti razumeš za mene. Nisam imao tu vrstu stvari da volim pre nego što si ti došla.”

„Ali ti imaš toliko toga drugog. Pokušavam da to delim s tobom, ali naprosto nisam sazdana da pojmim šta je to jedna zvezda.”

„…Baš kao ni ja šta je to jedna planeta. Pa ipak, mi se možemo dodirivati.”

Obrazi joj se ponovo obliše rumenilom. Ta pomisao stade da se kotrlja, utkivajući svoj kontrapunkt u taktove muzike. „…Zato sam i pošao, znaš. Zbog tebe. Ja sam vatra i vazduh. Nisam kušao svežinu vode, strpljenje zemlje, sve dok mi ti to nisi pokazala. Ti si mesečina na okeanu.”

„Ne, nemoj”, reče ona. „Molim te.”

Iznenađenost. „…Zašto? Da li te to boli? Zar nisi navikla na to?”

„Ja, ovaj, mislim da je to posredi.” Ona zabaci glavu unazad. „Ne! Nek me vrag odnese ako počnem sebe da sažaljevam!”

„…A zašto bi? Zar nam na raspolaganju ne stoji svekolika stvarnost i nije li ona puna sunaca i pesama?”

„Jeste. Za tebe. Nauči me.”

„Ako ti mene zauzvrat budeš naučila…”

Misao se prekide. Kontakt je ostao, nemušti, onakav kakav je ona oduvek zamišljala da mora preovlađivati među ljubavnicima.

Ona se mrko zagleda u čokoladno lice fizičara Mazundara, koji se nenadano pojavio na vratima.

„Šta želite?”

Fizičar je bio iznenađen. „Samo sam želeo da se uverim da je sa vama sve u redu, gospođice Vagoner.”

Ona se ujede za usnu. On je više od svih ostalih na brodu uložio napora da bude ljubazan prema njoj. „Izvinite”, reče ona. „Nisam nameravala da se izderem na vas. Živci.”

„Svi smo na rubu živaca.” On se osmehnu. „Iako je ova pustolovina više nego uzbudljiva, biće baš lepo vratiti se kući, zar ne?”

Kući, pomisli ona; četiri zida jednog stana iznad neke prebučne gradske ulice. Knjige i televizija. Mogla je da pročita referat na narednom naučnom skupu, ali niko je ne bi pozvao na prijem posle toga.

Jesam li toliko užasna? upita se ona. Znam da mi izgled nije nikakav, ali nastojim da budem ljubazna i zanimljiva. Možda, u stvari, previše nastojim.

„…Ne kad sam ja u pitanju…”, reče Lucifer.

„Ti si nešto drugo”, uzvrati mu ona.

Mazundar zažmirka. „Molim?”

„Ništa”, uzvrati ona žurno.

„Razmišljao sam o jednoj stvari”, reče Mazundar, tek da bi nastavio razgovor. „Lucifer će se po svoj prilici sasvim približiti supernovi. Da li ćete i dalje moći da održite kontakt sa njim? Zar dejstvo vremenske dilatacije neće u prevelikoj meri promeniti frekvenciju njegovih misli?”

„Kakva vremenska dilatacija?” Ona se usiljeno zakikota. „Ja nisam fizičar. Samo sitan bibliotekar za koga se ispostavilo da se odlikuje neobičnom nadarenošću.”

„Nisu vam kazali? Tja, smatrao sam da to svi znaju. Stvar je, naime, u ovome: snažno gravitaciono polje vrši podjednak uticaj na vreme kao i velika brzina. Grubo govoreći, procesi se tu odvijaju sporije nego u običnom svemiru. To je razlog što je svetlost sa masivne zvezde crvenija. A u jezgru naše supernove zapretane su gotovo tri solarne mase… Osim toga, ono je steklo takvu gustinu da mu je snaga privlačenja na površini, ovaj, neverovatno velika. Prema našim časovnicima biće mu potrebno beskonačno dugo vremena da se smanji do Švarcšildovog prečnika; ali neki posmatrač na samoj zvezdi iskusio bi celo to smanjivanje u znatno kraćem intervalu.”