Poul Anderson - Kirie

„Švarcšildov prečnik? Molim te objasni.” Eloiza shvati da to Lucifer govori kroz nju. „Ukoliko budem mogao bez pozivanja na matematiku. Vidite, masa koju treba da izučavamo tako je velika i tako koncentrisana da gravitacija nadmaša sve druge sile. Ništa ne može da uspostavi ravnotežu sa njom. Proces se nastavlja sve do nivoa na kome nikakva energija više ne može da se otisne. Zvezda tada praktično iščezava iz vasione. U stvari, teorijski govoreći, sažimanje se odvija do nulte zapremine. No, kao što rekoh, iz naše perspektive to će trajati zauvek. Osim toga teorija ne uzima u obzir neke činioce kvantno-mehaničke prirode koji počinju da dejstvuju tek pred kraj. Oni još nisu u potpunosti proučeni. Nadam se da će upravo ova ekspedicija uneti tu više svetlosti.” Mazundar slegnu ramenima. „U svakom slučaju, gospođice Vagoner, samo sam se pitao da li će možda frekvencioni pomak onemogućiti vašeg prijatelja da komunicira sa nama kada se nađe sasvim blizu zvezde.”

„Sumnjam.” Bio je to i dalje Lucifer; ona je predstavljala njegovo oruđe, ali sve do sada uopšte nije shvatala koliko je to prijatno da te koristi neko kome je stalo do tebe. „Telepatija ne predstavlja talasnu pojavu. To i ne može biti, budući da se prenosi trenutno. Njoj ni udaljenost nije granica, već znatno pre rezonanca. Kad se jednom nađemo na vezi, bili bismo kadri da je održavamo makar nas razdvajao i ceo svemir; ne znam ni za jednu materijalnu pojavu koja bi u ovom pogledu mogla da nas osujeti.”

„Shvatam.” Mazundar uputi devojci dug pogled. „Hvala”, reče on najzad, nelagodno. „Ah… moram da pođem do svog položaja. Srećno.” On krenu odmah, ne sačekavši odgovor.

Eloiza to nije primetila. Um joj je postao baklja i pesma. „Lucifere!” viknu ona glasno. „Je li to istina?”

„…Mislim da jeste. Svi pripadnici moje rase su telepate, tako da o ovim stvarima raspolažemo većim znanjima nego vi. Iskustvo nas navodi na zaključak da tu nema granica.”

„Uvek ćeš moći da budeš sa mnom? Uvek ćeš to hteti?”

„…Ako ti to želiš, meni će biti milo.”

Kometno telo se izvi i zaigra, a plameni mozak se tiho nasmeja. „…Da, Eloizo, veoma bih voleo da ostanem s tobom. Niko još nije.” Radost. Radost. Radost.

Nisu ti mogli nadenuti bolje ime, Lucifere, htede ona da kaže, a možda je i stvarno rekla. „Mislili su da je posredi dobra šala. Smatrali su da, ako te budu prozvali po đavolu, moći će da te učine bezbedno sitnim kao što su i oni. Ali Lucifer nije pravo đavolovo ime. Jedna molitva na latinskom čak se i Hristu obraća kao Luciferu. Oprosti mi, bože, ne mogu da se toga ne prisetim. Zameraš li mi? On nije hrišćanin, ali mislim da mu to i nije potrebno; mislim da nikada ne sme da iskusi greh, Lucifer, Lucifer.”

Ona oseti kako muzika odjekuje, neumorno i bez prestanka.

Brod izvede skok. U jednom pomaku parametarskih linija sveta on prevali rastojanje od dvadeset pet svetlosnih godina do uništenja. Svi su to shvatili na svoj način, izuzev Eloize koja je to takođe doživela sa Luciferom.

Osetila je udar i začula besan krik metala; nosnice joj je ispunio miris ozona i paljevine i otpočeo je beskrajni pad u bestežinskom stanju. Ošamućena, teturavo je posegla prema interkomu. Reči zapucketaše u vazduhu. „…jedinica se rasprsla… natrag EMF talas… otkud znam na koliko da podesim tu đavolju stvar?… Pažnja, pažnja…” A sve su to nadjačavali zvuci sirena za uzbunu.

Užas proključa u njoj, sve dok nije zgrabila raspeće oko vrata i dok se nije domogla Luciferovog uma. A onda stade da se smeje, ispunjena ponosom zbog njegove moći.

On se odvojio od broda istog časa kad su stigli. Sada je lebdeo na istoj orbiti. Svuda unaokolo, maglina je ispunjavala svemir nestalnim dugama. Gavran mu nije izgledao kao metalni cilindar, kakav bi se prikazao ljudskim očima, već kao treperenje, budući da su štitnici odražavali ceo spektar. Ispred je stajalo jezgro supernove, sićušno na ovoj razdaljini, ali blistavo, blistavo.

„…Ne boj se (on je pomilova). Shvatam. Turbulencija je prostrana, ovde blizu mesta eksplozije. Obreli smo se na području gde je plazma naročito gusta. Nezaklonjen za trenutak pre no što se zaštitno polje uključilo, glavni generator izvan broda pretrpeo je kratki spoj. Ali bezbedni ste. Moći ćete da izvršite opravke. A ja, ja sam u okeanu energije. Nikada se življe nisam osećao. Hodi, plivaj po ovim talasima sa mnom.”

Glas kapetana Scilija trže je u stvarnost. „Vagoner! Kažite tom Bičaninu da se da na posao. Otkrili smo izvor zračenja na orbiti koju presecamo i možda je on prejak za naše štitnike.” On izloži koordinate. „Šta je to?”

Po prvi put Eloiza oseti uznemirenost u Luciferu. On se izvi i odvoji od broda.

A onda do nje dopreše njegove misli, podjednako žive kao i pre. Nedostajale su joj reči za strašni sjaj koji je videla u njemu: lopta jonizovanog gasa promera milion kilometara, u kojoj je svetlost blistala, a električna pražnjenja sevala, pojavi se iz magle oko nezapretenog srca zvezde. Stvar nije mogla izazvati nikakav zvuk, jer svemir je ovde mereno Zemljinim parohijskim aršinima predstavljao gotovo potpuni vakuum; ali ona je ipak čula grmljavinu i osećala je nepojamnu silinu koja je izbijala iz formacije.

Lucifer reče kroz nju: „Masa izbačenog materijala. Mora da je izgubila radijalnu brzinu usled trenja i statičkih gradijenata i bila odvučena na kometnu orbitu, dok su je u kompaktnom stanju držali unutrašnji potencijali. Kao da ovo sunce pokušava da izrodi planete…”

„Naleteće na nas pre nego što stignemo da ubrzamo”, reče Scili, „i blokiraće nam štitnike. Ako znate neku molitvu, sad je prilika za nju.”

„Lucifere!” uzviknu ona, jer nije želela da umre i ostavi njega samog.

„…Mislim da je mogu skrenuti”, reče joj on smrknutim načinom kojim joj se još nikada nije obratio. „…Izmešaću svoja polja sa njenim i oslobodiću energiju da pijem; i nestabilnu konfiguraciju; da, možda vam mogu pomoći. Ali pomozi mi, Eloizo. Budi na mojoj strani.”

Njegova sjajnost ustremi se prema neodoljivom obličju.

Ona oseti kako se haotični elektromagnetizam hvata ukoštac sa njegovim. Osetila je kako je bio odbačen i rastrgan. Sama je iskusila taj bol. Borio se da sačuva vlastitu koheziju, a borba je bila i njena. Čvrsto su se prepleli, Bičanin i gasni oblak.

Sile koje su ga uobličavale stiskale su poput ruku; izlivao je silu iz svog jezgra, odvlačeći ogromnu, retku masu sa sobom niz magnetsku bujicu koja je kuljala sa sunca; gutao je atome i odbacivao ih natrag, sve dok se preko nebesa nije obrazovao mlaz.

Ona je sedela u svom odeljenju, upirući se da mu pruži potporu i snagu; okrvavljenim pesnicama neprekidno je udarala po stolu.

Sati su lagano prolazili.

Konačno, do nje je jedva doprla poruka koju je on iscrpljeno procedio. „…Pobeda.”

„Tvoja”, procedi ona kroz plač.

„…Naša.”

Posredstvom uređaja, ljudi ugledaše kako blistava smrt promiče mimo njih. Razleže se veselje.

„Vrati se”, reče mu Eloiza.

„…Ne mogu. Odveć sam istrošen. Izmešani smo, oblak i ja, i sunovraćamo se ka zvezdi. (A onda, poput ranjene ruke koja se pruža da donese utehu.) Ne boj se za mene. Kako se budemo približavali crpiću svežu snagu iz njenog sjaja, sveže tvari iz njene magline. Biće mi potrebno neko vreme da se zavojito iskobeljam iz njenog privlačnog stiska. Ali kako bih mogao da ti se ne vratim, Eloizo? Čekaj me. Odmori se. Spavaj.”

Odneli su je u brodsku bolnicu. Lucifer joj je poslao snove o plamenom cveću, o radosti, o suncima koja su njegov dom.

Ali ona se konačno probudila, uz vrisak. Lekar je morao da joj da jake sedative.

On nije stvarno shvatio šta znači uhvatiti se ukoštac sa nečim tako žestokim da je kadro da izobliči sam prostor i vreme.