Артур Кларк - Град и звезде

То је све. Не знам шта бих још рекао.“

За тренутак, Кедрон који је сада постојао само као устројство електричних набоја у ћелијама сећања града — гледао је Алвина са отупелошћу и, чинило се, тугом. А онда се екран поново затамнио.

Алвин је дуго времена остао непокретан пошто је Кедронова слика нестала. Преиспитивао је своју душу, што је ретко чинио раније у животу, јер није могао порећи велики део онога што му је Кедрон рекао. Када је застао, у свим својим плановима и пустоловинама, да размисли о последицама онога што је чинио за пријатеље? Натоварио им је само бригу на врат, а ускоро је могао и нешто много горе — а све због властите неутаживе радозналости и хитње да открије оно што је требало да остане непознато.

Кедрон му се никада није много допадао; Лакрдијашева опора личност предупређивала је свако присније зближавање, чак и да му је Алвин био склон. Па ипак, сада, док је размишљао о Кедроновим опроштајним речима, осетио је грижу савести. Због његовог делања, Лакрдијаш је побегао из овог времена у непознату будућност.

Међутим, није било разлога, помисли Алвин, да себе окривљује због тога. Тиме је доказано само оно што је он већ знао — да је, наиме, Кедрон кукавица. Додуше, он можда није био ништа већи страшљивац од ма ког другог у Диаспару; али његова додатна невоља огледала се у чињеници да је располагао моћном уобразиљом. Алвин је могао прихватити извесну одговорност за његов усуд, али нипошто и целокупну.

Коме је другом у Диаспару још задао бол и тугу? Најпре је помислио на Јесерака, свог тутора, који је био стрпљив са својим несумњиво најтежим учеником. Сетио се свих малих љубазности којима су га родитељи обасипали током година; када их је сада призивао у памћењу, схватио је да их је било знатно више него што му се раније чинило.

А онда је дошао ред на Алистру. Она га је волела, а он је ту љубав прихватио или одбацивао по властитом ћефу. Али, шта се друго могло учинити? Да ли би она била иоле срећнија да ју је потпуно одбио?

Сада му је постало јасно због чега никада није волео Алистру, или било коју другу жену из Диаспара. И ту лекцију научио је у Лису. Диаспар је заборавио многе ствари, а међу њима и прави смисао љубави. Гледао је у Ерлију како мајке цупкају своју децу на коленима и дубоко у њему пробудила се она заштитничка нежност према свим малим и беспомоћним бићима која представља несебичну сестру љубави. У Диаспару, међутим, није било жене која је знала или марила за оно што је некада била коначна сврха љубави.

Нису постојала права осећања, дубоке страсти, у бесмртном граду.

Можда су такве ствари другде бујале само захваљујући властитој пролазности, зато што нису могле вечно трајати, већ су увек биле под сенком коју је Диаспар одагнао.

Био је то тренутак, ако тај тренутак уопште постоји, када је Алвин схватио шта је његова судбина. До сада је био само несвесни извршилац властитих порива. Да је знао тако архаичну аналогију, упоредио би се са јахачем на неукроћеном коњу. Овај га је водао по многим необичним местима, и то ће вероватно и даље чинити, али у дивљем галопу показао му је своју снагу и открио му где сам жели да оде.

Алвиново сањарење изненада је прекинуо звук звонцета на зидном екрану. Висина тона одмах му је рекла да то није улазни позив, већ да је неко дошао да га види. Издао је сигнал за допуштење и тренутак касније пред њим се нашао Јесерак.

Старатељ му је имао озбиљан, али не и непријатељски израз лица.

„Наложено ми је да те поведем у Веће, Алвине“, рече. „Оно чека да те чује.“ А онда Јесерак угледа робота и радознало га одмери. „То ти је дакле садруг кога си довео са путовања. Мислим да ће бити доро да и он пође са нама.“

То је Алвину сасвим одговарало. Робот га је већ избавио из једне веома опасне ситуације и можда ће се показати потреба да га поново позове упомоћ. Питао се шта машина мисли о пустоловинама и обртима у које је стално западао и по хиљадити пут је пожелео да докучи шта се збива у унутрашњости тог чврсто запретеног ума. Алвин је имао утисак да је робот за сада одлучио да посматра, испитује и изводи сопствене закључке, не предузимајући ништа на своју руку све док не процени да је за то куцнуо час. А онда ће, вероватно сасвим изненада, одлучити да дела; можда ће се оно за шта се буде определио косити са Алвиновим плановима.

Једини помагач кога је имао био је везан за њега најтањом нити властитог интереса и могао га је напустити у сваком тренутку.

Алистра их је чекала на рампи која је водила на улицу. Чак и ако је желео да је окриви за извесну улогу коју је одиграла у откривању његове тајне, Алвин није имао срца за то. Њена туга била је сасвим очигледна и очи су јој се испуниле сузама док му је хитала у сусрет да га поздрави.