Артур Кларк - Град и звезде

Алвин је очекивао овакав одговор и он га није обесхрабрио. Желео је да може да има поверења у Хилвара, кога је очигледно погађало њихово предстојеће раздвајање, али није се одважио да изложи опаности своје планове. Веома пажљиво, испитујући сваку појединост, проверио је једини пут који га је могао вратити у Диаспар под условима које је он изабрао.

Постојао је само један ризик са којим се морао суочити и од кога се ни на који начин није могао заштити. Ако Серанис прекрши дато обећање и уђе у његов ум, све брижљиве припреме које је предузео пашће у воду.

Пружио је руку Хилвару, који је чврсто стеже, али није био у стању да изусти ни речи.

„Хајдемо доле код Серанис“, рече Алвин. „Волео бих да видим неке људе у селу пре но што одем.“

Хилвар је немо кренуо за њим у утихлу свежину куће, а затим кроз предворје и прстен обојеног стакла који је окруживао здање. Серанис га је сачекала тамо, са мирним и одлучним изразом лица. Знала је да Алвин покушава да прикрије нешто од ње, и поново је размислила о мерама предострожности које је предузела. Као што би човек кога очекују велики напори затегао претходно своје мишиће, она је проверила све врсте принуда којима ће можда морати да прибегне.

„Јеси ли спреман, Алвине?“ упита га.

„Потпуно“, узврати Алвин са извесним призвуком који је нагна да га подозриво погледа.

„Онда ће бити најбоље да одагнаш све мисли из ума, као што си раније учинио. После тога, ништа више нећеш осећати ни знати, све док се поново не нађеш у Диаспару.“

Алвин се окренуо према Хилвару и казао му хитрим шапатом који није допро до Серанис:

„До виђења. Хилваре. Не брини, вратићу се.“ Онда је поново погледао Серанис.

„Не замерам вам због овога што предузимате“, рече. „Ви јамачно верујете да је то најбоље, али мислим да нисте у праву. Диаспар и Лис не треба вечно да остану раздвојени; једног дана ће можда очајнички бити потребни један другом. Због тога се враћам кући са свим оним што сам сазнао… и не верујем да ме можете спречити у томе.“

Није више оклевао, и то је било добро. Серанис се није померила, али он је осетио како му тело измиче контроли. Снага која је потискивала његову властиту вољу била је већа него што је очекивао и он у трену схвати да многи скривени умови сигурно помажу Серанис. Беспомоћно је почео да корача натраг у кућу и у часу ужаса помисли да му је план пао у воду.

А онда севну блесак челика и кристала и металне руке брзо се обавише око њега. Тело му се борило против њих, што је он знао да ће се догодити, али отпор је био узалудан. Изгубио је тле под собом и у магновењу је опазио Хилвара, окамењеног од изненађења, са тупавим осмехом на уснама.

Робот га је носио десетак стопа изнад земље, знатно брже него што је човек био у стању да трчи. Сераниси је био потребан само тренутак да прозре његово лукавство и Алвиновог опирања нестаде када она престаде да га контролише. Али још није била поражена; уследило је оно чега се Алвин прибојавао и он се упро из све снаге да му се супротстави.

У свести су наједном почела да му се боре два раздвојена бића, од којих је једно стало да моли робота да га спусти доле. Прави Алвин је без даха ишчекивао, пружајући тек незнатан отпор силама против којих је знао да нема никаквих изгледа. Било је то коцкање; није се могло унапред предвидети да ли ће његов непоуздани помагач извршити наређења сложена попут оних која му је дао. Ни под каквим околностима, казао је роботу, не сме се покорити некој његовој будућој команди све док се не нађе на сигурном у Диаспару. Таква су била наређења. Уколико их се робот буде придржавао, Алвинова судбина налазиће се изван уплива људи.

Не оклевајући ни трена, машина је хитала путем који јој је он брижљиво зацртао. Део њега и даље је љутито захтевао да буде спуштен, али већ му је било јасно да је спасен. И Сераниси је то постало јасно истог часа, пошто су силе у његовом мозгу обуставиле међусобни рат. Поново је стекао спокојство, као и много времена раније један други пустолов, када је, привезан за катарку свог брода, чуо како песма Сирена замире у даљини, преко мора тамног попут вина.

Алвин се није смирио све док се поново није обрео у хали са покретним путевима. И даље је постојала опасност да житељи Лиса могу зауставити, или чак потерати унатраг возило у коме је путовао, што би га беспомоћно вратило на почетну тачку. Али повратак је представљао само једнолично понављање одласка; четрдесет минута пошто је кренуо из Лиса стигао је до Гроба Јарлана Зеја.