Артур Кларк - Град и звезде

Ту су га чекали службеници Већа, одевени у прописне црне одежде које нису облачили већ столећима. Алвина није изненадило, али га је мало узнемирило присуство овог одбора за дочек.

До сада је већ превалио толико препрека, да је једна мање или више било сасвим свеједно.

Домогао се великог знања од када је отишао из Диаспара, знања које му је уливало самопоуздање што се граничило са надменошћу. Штавише, сада је имао и моћног, оданог сарадника. Најбољи умови Лиса нису били у стању да му осујете науме; нешто му је говорило да ни Диаспар неће бити успешнији.

Постојала је разумна основа за ово уверење, али оно се делимично темељило и на нечему што је било изван разума — на вери у властиту судбину која је све више испуњавала Алвинов ум.

Тајна његовог порекла, успешни подухвати које није остварио ниједан човек пре њега, начин на који су се нови видици раскриљавали пред њим и препреке које нису могле да га задрже — све то је доприносило његовој самоуверености. Вера у сопствени суд била је један од највреднијих дарова које су богови могли да дају човеку, али Алвин није знао колике је многе она одвела у потпуну пропаст.

„Алвине“, рече вођа градских проктора, „имамо наређење да те пратимо свуда куда будеш ишао, све док Веће не испита твој случај и не донесе одлуку.“

„За шта сам оптужен?“ упита Алвин. Још је био раздраган од одушевљења и полета због бекства из Лиса, тако да није превише озбиљно узимао овај нови ток догађаја. Вероватно је Кедрон све испричао; осетио је кратку љутњу према Лакрдијашу зато што му је издао тајну.

„Није подигнута никаква оптужба“, уследио је одговор. „У случају потребе, она ће бити изречена пошто будеш саслушан.“

„А када ће то бити?“

„Ускоро, претпостављам.“ Проктор се очигледно налазио у неприлици и није био начисто како да се снађе са овом нимало добродошлом обавезом. На час би се опходио према Алвину као према суграђанину, али онда би се сетио своје дужности чувара и брзо би промениио држање у претерану уздржаност.

„Овај робот“, рече он нагло, показујући на Алвиновог садруга, „одакле он овде? Да ли је један од наших?“

„Није“, узврати Алвин. „Нашао сам га у Лису, земљи у којој сам био. Довео сам га овамо да га упознам са Централним Компјутером.“

Ова хладнокрвна изјава довела је до приметне пометње. Било је веома тешко прихватити чињеницу да постоји нешто изван Диаспара, али је још гора била Алвинова намера да једног уљеза представи мозгу града. Проктори су се међусобно погледали у тако беспомоћној узбуђености да је Алвин тек с доста напора успео да обузда смешак.

Док су се враћали кроз парк, држећи неупадљиво стражу на зачељу и расправљајући међу собом жустрим шапатом, Алвин је размишљао о свом следећем потезу. Прва ствар коју је ваљало учинити била је да тачно установи шта се догодило за време његовог одсуства. Серанис му је казала да је Кедрон ишчезао. Постојало је небројено много места где се човек могао сакрити у Диаспару, а како је Лакрдијашево познавање града било ненадмашно, мало је било изгледа да ће га неко пронаћи све док он сам не буде решио да се појави. Алвину паде на памет да би можда могао оставити поруку на неком месту где би је Кедрон сигурно видео и на тај начин му заказати састанак. Међутим, то је отежавало присуство стражара.

Морао је признати да је надзор био веома неупадљив. Када је стигао до стана, готово је сасвим сметнуо с ума постојање проктора. Претпостављао је да му се они неће наћи на путу осим ако покуша да оде из Диаспара, а то још поприлично дуго није имао намеру да уради. У ствари, био је сасвим сигуран да је немогуће вратити се у Лис путем који је он користио. До сада је подземни превозни систем јамачно стављен изван погона по налогу Серанис и њених сарадника.

Проктори га нису следили у собу; знали су да постоји само један излаз и поставили су се око њега. Пошто нису имали упутства у вези са роботом, пустили су га да уђе са Алвином. Није им се нимало допадала помисао да имају посла са том машином, пошто је њен страни склоп био очигледан. На основу њеног понашања нису могли разабрати да ли је само пасивни Алвинов слуга, или можда дела под управљањем властите воље. С обзиром на ову неизвесност, били су више него задовољни да је потпуно оставе на миру.

Када су се зидови заклопили око њега, Алвин је материјализовао свој омиљен лежај и бацио се на њега. Раскомотивши се у познатој средини призвао је из јединица сећања своја последња сликарска и скулптурска остварења и почео да их преиспитује критичким погледом. Ако га раније нису задовољавала, сада су му изгледала као потпуни промашаји и он се више није могао поносити њима. Особа која их је створила није више постојала; за неколико дана које је провео изван Диаспара, Алвину се чинило да је прикупио искуство читавог једног људског века.