Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Узгред буди речено, Џојсе: један интересантан детаљ. Иако мој савезник због своје младости није рекао ништа паметно, обратите пажњу, он више воли да умре него да живи вашом старошћу. Њему, једноставно, никад није долазила у главу мисао шта ће да ради кад остари. А ви, Џојсе, о томе мислите целог живота. И цео живот се припремате за старост. Тако је то, стари мој Џојсе.“

Барман замишљено почеша своју ћелу.

„Да…“ рече.

„У томе и јесте разлика, „рече Иван. „И, уколико се не варам, разлика није у вашу корист. Зар не знате да онај ко чува беле паре за црне дане никад не доживи беле.“

Барман се замислио, поново се почешао по ћели и, не рекавши ни једне речи, нестао кроз врата која су се видела иза шанка.

„Но“, рекао је Иван с уживањем. „Данас сам га ујео. Узгред буди речено, одакле си ти, дивно дете?“

„Из Вјазме“, тужно одговори Јура. Он је тешко преживљавао своју животну незгоду.

„А шта ћеш овде?“

„Морам на Реју.“ Погледа у Ивана и објасни. „Реја, то је један од сапутника Сатурна.“

„Ах, тако“, рече Иван. „Интересантно. И шта ћеш на тој Реји?“

„Тамо се дижу неки објекти. А ја сам — вакуум-варилац. Било нас је једанаесторо, и ја сам заостао од групе, јер… Једном речју, због породичних ствари. Сад не знам како тамо да стигнем. У шест ћу отићи начелнику ракетодрома.“

„Мајкову?“

„Не“, рече Јура. „То јест, не знам како се зове. Углавном, начелнику ракетодрома.“

Иван га је с интересовањем посматрао.

„Како се зовеш?“

„Јура… Јурије Бородин.“

„Знаш шта, Бородине“, рече Иван и тужно заклима главом. „Бојим се да ћеш умрети од чекања. Ствар је у томе што је начелник ракетодрома друг Мајков, а то знам сасвим тачно, одлетео у Москву…“ погледао је на сат, „тачно пре дванаест минута.“

То је био страшан ударац. Јура поникну.

„Како то…“ промрмља. „А мени су рекли…“

„Но-но“, рече Иван. „Не треба очајавати. Старост још није стигла. Сваки начелник, кад одлази у Москву, оставља свог заменика.“

„Истина!“ рече Јура и одмах живну. „Ви ме извините: ја морам одмах да идем да телефонирам.“

„Иди, телефонирај!“ рече Иван. „Телефон се налази иза угла.“

Јура скочи и потрча ка телефону.

Кад се Јура вратио, Иван је стајао на стази пред улазом у кафе.

„Но?“ упита га.

„Немам среће“, огорчено рече Јура. „Начелник је одиста отпутовао, а његов заменик може да ме прими тек сутра увече.“

„Увече?“ понови Иван.

„Да, и то после седам сати.“

Иван се замишљено загледа некуд изнад крошања дрвећа.

„Увече“, понови још једном. „Да, то је касно.“

„Ипак ћу морати да одседнем у хотелу“, рече Јура уздахнувши. „Идем да видим имају ли собу за мене.“

Стазом се приближавао, брзо пребирајући дебелим, кратким ногама, дебељко у оделу сашивеном по последњој моди. На глави је имао тропски шлем од плуте. Лице му је било натекло, с отеклим капцима. Под левим оком му се видела велика модрица. На десетак метара од Ивана, човек је смакао са главе свој шлем и, јако се сагнувши, готово се преклопивши, буквално ускочио у кафе. Иван му се љубазно поклони.

„Шта је са њим?“ зачуђено упита Јура.

„Идемо, идемо“, рече Иван. „Идемо у истом правцу.“

„Тренутак“, рече Јура. „Само да платим.“

„Већ сам платио ја“, рече Иван. „Идемо.“

„Али, зашто?“ рече Јура достојанствено. „Ја новац имам… Свима су нам дали…“

Иван се осврте према кафеу.

„А ова улизица“, рече он „мој је стари, добри познаник. Понос међународне луке Мирза-Чарле.“ Јура се такође осврте. «Понос Мирза-Чарлеа» је већ седео на високој столици испред шанка. „Краљ смрдљиваца. Илегално врбује људе. Најгори човек у граду. Пре два дана се напио и почео да напаствује девојку на улици, па сам га мало дотерао. Сад је са мном врло љубазан.“

Не журећи се ишли су по сеновитој зеленој уличици. Постајало је прохладно. Са Булевара пријатељства допирала је једнолична бука мотора.

„А кога он врбује?“ упита Јура.

„Раднике,“, одговори Иван. „Узгред буди речено, ко те је препоручио за рад на Реји?“

„Препоручила нас је наша фабрика“, одговори Јура. „А какви су то радници? Зар врбују и наше?“

Иван се зачуди.

„Зашто наше? Момке са Запада. Све оне јаднике који од детињства мисле о старости и маштају да постану господа. Таквих тамо има и даље много. Слушај, Јура“, рече он, „а ако не стигнеш до Реје? Шта ће бити онда?“

„Шта вам је“, рече Јура. „Ја свакако морам да стигнем до Реје. Биће одиста ужасно, пред мојим друговима, ако не стигнем тамо. Било нас је сто педесет добровољаца, а изабрали су нас само једанаест. Како онда да не стигнем? Свакако морам да стигнем.“