Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Прошао је поред кућице саобраћајца на углу, скренуо надесно и изишао на Булевар пријатељства — главну улицу Мирза-Чарлеа.

Булевар је већ био пуст. Радње, биоскопи, барови, кафеи — све је било затворено. Сијеста — помислио је Јура. На булевару је била ужасна, неиздржљива врућина. Јура се зауставио крај аутомата и испио чашу топлог сока од поморанџе.

Подигавши обрве, пришао је другом аутомату и попио чашу одвратно топле сода-воде. Да, помисли. Сијеста. Било би најбоље кад би човек могао да се завуче у фрижидер…

Сунце је пржило — бело, као обавијено маглом. Сенки није било. На крају булевара, у измаглици, видела се громада хотела. Јура крете ка њему, осећајући кроз ђонове ципела усијани асфалт. Испрва је корачао брзо, али тај темпо није могао да издржи — од врућине је изгубио дах, зној му је липтао по лицу.

Дугачка, широка лимузина се заустави крај тротоара. Шофер са огромним, тамним наочарима отвори врата и обрати се Јури:

„Слушај, пријатељу, где се овде налази хотел?“

„Тамо, напред, на крају булевара“, рече Јура. Шофер га погледа, задовољно климну главом и упита:

„Да нећеш и ти тамо?“

„Тамо“, с уздахом одговори Јура.

„Седи“, рече шофер.

Јура радосно уђе у кола.

„Одмах се види да си овде странац, као и ја“, рече шофер. Кола је возио јако споро. „Сви месни становници седе у хладовини. Упозоравали су ме да овде треба стићи предвече, али такав сам ти човек — не волим да чекам. А није требало да журим. Ово је неко заспало царство.“

У колима је ваздух био чист, прохладан.

„А по моме мишљењу“, рече Јура, „ово је интересантан градић. Никад раније нисам био у међународним градовима. Овде је све интересантно испреплетано и измешано. Кара-Куми и међународна полиција. Да ли сте их видели са плавим шлемовима на глави?“

„Видео сам“, намргођено је рекао шофер. „Тамо их, на путу, има колико хоћеш…“

показао је главом некуд иза себе, „најмање тридесетак. Камиони су се сударили.“

„Како то «сударили»?“ зачуди се Јура. „Какви камиони? Аутомати?“

„Ма не, какви аутомати“, прогунђа шофер. „Они… Варјашки гости. Добили су своје… Битанге пијане.“ Зауставио је кола испред хотела и рекао:

„Стигли смо. Ја ћу скренути првом улицом десно. Јура изиђе из кола.“

„Велико хвала.“

„Нема на чему“, рече шофер. „До виђења.“

Јура уђе у хол и приђе рецепцији. Службеница на рецепцијл је управо разговарала телефоном и Јура, пошто седе у фотељу, поче да разгледа слике по зидовима. И овде је све било измешано. Поред традиционалних медведа Шишкина налазила се велика слика покривена флуоресцентним бојама која баш ништа није приказивала.

Извесно време Јура је са тихом радошћу упоређивао те слике. То је било одиста забавно.

„Изволите, м»сје“, рече службеница стављајући руке на сто.

Јура се насмеја.

„Ја, видите, нисам м’сје“, рече он. „Ја сам обичан совјетски друг.“

Жена се такође насмеја.

„Да будем отворена, тако сам и мислииа. Али, нисам хтела да ризикујем. Често нам долазе странци, који се вређају кад их ословљавамо са «друже».“

„Чудаци“, рече Јура.

„Одиста“, сложи се службеница. „Чиме могу да вам помогнем, друже?“

„Знате“, рече Јура, „ја морам да дођем до начелника ракетодрома. Да ли можете нешто да ми посаветујете?“

„А шта да вам саветујем?“ зачуди се службеница. Дигла је слушалицу телефона и окренула број. „Ваља?“ упита она. „Ах, Зоја? Слушај, Зојечка, овде Круглова.

Када твој данас прима? Аха… Схватам… Не једноставно један младић… Да…

Но, добро, извини, хвала…“

Екран видеофона је све време остао слеп и Јура то схвати као лош знак. „Лоша ствар“, помисли.

„Но, ствар стоји овако“, рече службеница. „Начелник је јако заузет и моћи ће да вас прими тек после шест.“

„Написаћу вам адресу и број телефона“, брзо је писала на папиру са заглављем хотела. „Ево. У шест сати се или јавите телефоном или сами отиђите. То је ту, одмах поред нас.“

Јура је устао, узео лист папира и захвалио се.

„А где сте одсели?“ упита службеница.

„Знате“, рече Јура, „за сада још нигде. А и нећу. Морам да одлетим још данас.“

„А“, рече жена. „Но, онда, срећан пут. Срећна плазма, како кажу наши међупланетарци.“

Јура се још једном захвали и изиђе на улицу.

У тихој, засенченој улици у близини хотела он пронађе кафе у коме је сијеста била или већ завршена или још није ни отпочела. Под широким, шареним сунцобраном, на трави су били размештени столови, мирисало је на печену свињетину. Изнад сунцобрана висила је фирма: FYOUR OLD MICKEY MOUSE, Ваш стари Мики Маус; прим. прев. са сликом познатог мишића Волта Дизнија. Јура неодлучно крочи под надстрешницу.