Аркадије Стругацки - Тахмасиб

А разум неизбежно мора да се развија. А ти гасиш, уништаваш у себи разум.

Намерно га уништаваш. Ти си томе посветиила цео свој живот. А постоји још много људи на Планети који уништавају свој разум. Они се зову малограђани.“

„Хвала.“

„Нисам хтео да те увредим“, рече Дауге. „Али, мени се учинило да ти хоћеш да вређаш нас. Ширина погледа… Какву ви можете имати ширину погледа?“

Испила је до краја своју чашу.

„Ти данас лепо говориш“, приметила је злобно се смешкајући. „Све тако дивно објашњаваш. Буди онда добар, па ми, молим те, објасни још једну ствар. Цео живот си радио. Цео живот си развијао свој разум, прелетао си преко обичних земаљских задовољстава.“

„Никад нисам прескакао преко обичних овоземаљских задовољстава“, рече Дауге.

„Ја сам чак био и дангуба.“

„Нећемо се свађати“, рече она. „По моме мишљењу, прелетао си. А ја сам целог живота уништавала свој разум. Ја сам се целог живота бавила тиме што сам гајила своје инстинкте. А ко је од нас сада срећнији?“

„Разуме се, ја“, рече Дауге. Она га весело погледа и насмеја се.

„Не“, рече. „Ја. У најгорем случају — обоје смо несрећни. Неталентована кукавица — тако ме, уколико се не варам, зове Волођа? — или трудољубиви мрав — крај је исти: старост, усамљеност, празнина. Ја ништа нисам добила, а ти си све изгубио. У чему је разлика?“

„Питај Гришу Бикова“, мирно рече Дауге.

„О, они!“ она са ниподаштавањем одмахну руком. „Знам шта ће они рећи. Не, мене интересује шта ћеш рећи ти! И не сада, када су напољу сунце и људи, већ ноћу, кад дође несаница и кад су око тебе само твоји вражји талмуди, и непотребно камење с непотребних планета, и телефон који ћути, и више ништа: напред нема ништа…“

„Да, дешава се“, рече Дауге. „То се свима дешава.“

Наједном је све то замислио — и телефон који ћути, и оно ништа испред себе — али не и талмуде и камење већ флашице са водицама за козметику, мртав бљесак златног накита и неумољиво огледало. Ја сам свиња, помисли оптужујући самога себе.

Самоуверена и равнодушна свиња. А њој је потребна помоћ!

„Да ли ћеш ми дозволити да данас дођем к теби?“ упита је.

„Не.“ Устала је. „Данас имам госте.“

Дауге одгурну чашу, коју није ни дотакао, и такође устаде. Узела га је под руку и изишли су у хол. Он се трудио да не храмље.

„Куда ћеш сад?“ упита је.

Зауставила се пред огледалом и поправила фризуру, на којој уопште није имало шта да се поправља.

„Куда?“ поновила је питање. „Некуда. Јер ја још немам педесет и за сада мој свет још увек припада мени.“

Спустили су се низ степенице на трг обасјан сунцем.

„Могао бих да те одвезем…“ рече Дауге.

„Хвала, имам своја кола.“

Без журбе је ставио шлем на главу, проверио да му случајно однекуд не дува у уши, и закопчао мантил.

„До виђења, стари“, рекла је она.

„До виђења“, рекао је он, нежно се смешкајући. „Извини ако сам био суров… Ти си ми данас много помогла…“

Она га погледа ништа не схватајући, слеже раменима и пође ка својим колима.

Дауге је посматрао како корача њишући се у куковима, задивљујуће витка, горда и јадна. Имала је диван ход, и још је била згодна, чак јако згодна. За њом су се освртали. Дауге помисли са сетном злобом: Ето. То је цео њен живот. Завити тело у скупе и лепе хаљине и привлачити погледе. Много има таквих, и жилави су.

Гриша Биков је седео у колима, налакћен на волан, и читао дебелу књигу. Радио је био укључен и дугме је било окренуто до краја. Гриша је волео јаке звуке.

Дауге је ушао у кола, искључио радио и извесно време седео ћутке. Гриша је оставио књигу и упалио мотор. Дауге је рекао гледајући испред себе:

„Живот даје човеку, имењаче, три радости. Пријатеља, љубав и рад. Свака од тих радости одвојено — не вреди много. Али, како се оне ретко налазе заједно!“

„Без љубави се, разуме се, може“, замишљено је рекао Гриша.

Дауге га брзо погледа.

„Да, може се“, сложио се. „Али то само значи да ће човек имати једну радост мање, а њих је свега три.“

Гриша оћута. Чинило му се да је непоштено да ступа у спор који је безнадежан за противника.

„У институт“, рекао је Дауге. „И потруди се да стигнемо до један. Да не закаснимо.“

„Не, брзо ћу.“

Кола су изашла на пут.

„Чика-Гриша, да вам не дува?“ упита Гриша Биков. Дауге шмркну и рече:

„Да, брате. Да затворимо прозоре…“

Дежурна за превоз путника је сажаљевала Јуру Бородина. Ничим није могла да му помогне. Редовна путничка линија са системом Сатурна није постојала. Није постојала чак ни редовна теретна линија. Теретњаци-аутомати су летели свега два три пута годишње, а бродови са посадом — још ређе. Дежурна је два пута постављала питање електронском диспечеру, прелистала је неки дебели приручник, неколико пута телефонирала некоме, али све је било узалуд.