Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Какав мио дечак“, рече она. „Колико му је година?“

„Осамнаест.“

„Зар осамнаест? Интересантно! Знаш, он уопште не личи на Бикова. Чак није ни риђ.“

„Да, време пролази“, рече Дауге. „Чак ни ја више не летим.“

„Зашто?“ равнодушно га упита.

„Здравље.“

Брзо је бацила поглед на њега.

„Да, не изгледаш баш најбоље. Реци…“ она је поћутала. „И Биков ће сигурно ускоро престати да лети?“

„Шта?“ упита је он зачуђено.

„Не волим кад Волођа одлази на лет без Бикова“, рекла је она гледајући кроз прозор. Поново је поћутала. „Много се бојим за њега. Ти га бар добро познајеш.“

„А какве везе са тим има Биков?“ упита је Дауге злобно.

„Са Биковом је сигурно“, одговори она једноставно. „Но, а како стоје твоје ствари, Григорије? Некако ми је то чудно — да ти више не летиш.“

„Радићу у институту“, одговори Дауге.

„Радити“, одмахнула је главом. „Радити… Погледај на шта личиш.“

Дауге се осмехну.

„Зато се ти уопште ниси променила. Удата?“

„Одакле ти таква идеја?“ побуни се она.

„Ја сам такође остао нежења.“

„Не чуди ме.“

„Зашто?“

„Ти ниси за брак.“

Дауге се некако неприродно насмеја.

„Не нападај ме“, рече он. „Ја сам хтео само да поразговарамо.“

„Раније си умео да будеш интересантнији.“

„Зар сам ти већ досадио? Разговарамо тек пет минута.“

„Не, зашто?“ учтиво је рекла. „Ја те слушам са великим задовољством.“

Заћутали су. Дауге је сламком мешао течност у чаши.

„А Волођу пратим увек“, рече она. „Имам другове у управи и увек знам када ћете полетети. И одакле. И увек вас пратим.“ Извукла је сламку из чаше, измрвила је прстима и бацила у пепељару. „Он је једини човек који ми је близак у вашем суманутом свету. Он ме не трпи, али ипак — он је једини човек који ми је близак.“ Подигла је чашу и попила неколико гутљаја. „Суманути, луди свет. Глупо доба“, рече уморно. „Људи су потпуно заборавили како се живи. Рад, рад, рад…

Сав смисао живота је у раду. Сви стално нешто траже, нешто граде. Зашто? Ја схватам, то је све било потребно раније, кад ничега није било довољно. Кад је то била економска борба. Кад је још требало доказивати да ми можемо да радимо не само исто већ и боље од њих. Доказали смо. А борба се наставила. Некаква потајна, невидљива. Ја је не схватам. Можда ти то схваташ, Григорије?“

„Схватам“, рече Дауге.

„Ти си увек све схватао. Ти си увек схватао свет у коме живиш. И ти, и Волођа, и тај досадни Биков. Понекад мислим да сте сви ви јако ограничени људи. Ви једноставно нисте у стању да поставите питање «зашто»?“ Поново је попила неколико гутљаја. „Знаш, недавно сам се упознала с једним учитељем из школе.

Он учи децу страшним стварима. Он их учи да је много интересантније радити него забављати се. И — деца му верују. Да ли схваташ? Па то је страшно! Ја сам разговарала са његовим ученицима. Учинило ми се да ме они презиру. Зашто? Због тога што хоћу да проживим свој једини живот онако како ја то хоћу? Због тога што желим да уживам у стварима које волим?“

Дауге је одлично замислио тај разговор Марије Јурковске с петнаестогодишњим дечацима и девојчицама из рејонске школе. Како да то схватиш, помислио је. Како можеш да схватиш, мислио је он, како недељама и месецима удараш главом о зид, исписујеш гомиле папира и десетине километара прелазиш по кабинету или пустињи и стално ти се при томе чини да решења нема, и да си ти обичан глупи црв, и ти чак више не верујеш да то мора тако, а онда наступа онај диван тренутак кад на крају откриваш капијицу у зиду, и још један зид остаје за тобом, и ти си поново бог, и васиона ти је поново на длану. Уосталом, то чак не мора ни да се схвати.

То треба осетити. Рекао је:

„Они такође хоће да проживе свој живот онако како то желе. А ви хоћете две различите ствари.“

Реско му се успротивила:

„А шта ако сам у праву ја?“

„Не“, рече Дауге. „У праву су они. Они не поставијају питање «зашто»?“

„А можда они једноставно нису у стању да широко мисле?“

Дауге се осмехну. Шта ти знаш о ширини мисии, помисли он.

„Ти пијеш хладну воду кад је врућина“, рече он стрпљиво, „и не питаш «зашто».

Једноставно пијеш, и осећаш се добро…“

Прекинула га је:

„Да, мени је добро. И дајте ми да пијем моју хладну воду, а они нека пију своју!“

„Нека“, мирно се сложи Дауге. Он са чуђењем и радошћу осети да његова неподношљива туга лагано нестаје. „Ми и нисмо говорили о томе. Тебе интересује ко је у праву. Добро. Човек — он више није животиња. Природа му је дала разум.