Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Разуме се, такви кафеи постоје само у међународном граду. Иза дугачког, металног шанка, испред дугог низа флаша са шареним етикетама, седео је ћелави барман руменог лица у белој блузи са засуканим рукавима. Његове велике, длакаве песнице су лежале међу сребрним чашама и звонима, која су покривала чиније са бесплатним закускама. С леве стране бармана налазила се сребрна машина, чију намену Јура није знао, из које се дизала струја миришљаве паре. Са десне његове стране под стакленим звоном на картонским послужавницима видели су се сви могући сендвичи. Над главом бармана су се налазила два плаката. Један, на енглеском језику, обавештавао је посетиоце да је «прво пиће бесплатно, друго двадесет и четири цента, а свако следеће осамнаест центи». Други плакат, на руском језику, гласио је: ВАШ СТАРИ МИКИ МАУС БОРИ СЕ ЗА ЗВАЊЕ КАФЕА ОДЛИЧНЕ УСЛУГЕ.

У кафеу су била само два посетиоца. Један од њих је спавао за сточићем у углу, наслонивши неочешљану главу на руке. Поред њега у трави лежао је умашћени руксак.

Други посетилац, крупан човек у карираној кошуљи, лагано је и с уживањем јео свињски рагу и разговарао преко два сточића са барманом. Разговор се водио руски. Кад је Јура ушао, барман је говорио:“Мене се не тичу фотонске ракете и атомски реактори. Ја хоћу да говорим о кафеима и баровима. У то се ипак нешто и разумем. Узмите овде, у Мирза-Чарлеу, ваше, совјетске, и наше, западне кафее. Ја знам обрт сваког угоститељског предузећа у граду. Ко иде у ваше, совјетске, кафее? И, што је најважније — зашто? У ваше, совјетске, кафее иду углавном жене да једу сладолед и играју с пилотима који не пију.“

У том тренутку барман угледа Јуру и застаде.

„Ево момка“, рече. „То је руски момак. Он је дошао у Мики Маус дању. Значи, он је управо стигао овамо. Он хоће да једе.“

Човек у карираној кошуљи с интересовањем погледа у Јуру.

„Добар дан“, рече Јура барману. „Ја одиста хоћу да једем. Како се то ради код вас?“

Барман поче громко да се смеје.

„Код нас се то ради исто онако као и код вас“, рече он. „Брзо, укусно и љубазно. Шта бисте хтели да једете, младићу?“

Човек у карираној кошуљи рече:

„Направите му руску чорбу од кваса са ледом и свињску шницлу, Џојсе. А ви, друже, седите код мене. Пре свега, овде због нечега дува промаја, а, друго, тако ћемо моћи удобније да водимо идеолошку борбу са старим Џојсом.“

Барман се опет насмеја и нестаде иза шанка. Јура, збуњено се смешкајући, седе поред кариране кошуље. „Ја водим са Џојсом идеолошку борбу“, објасни човек у карираној кошуљи. „Већ пет година се трудим да му докажем да у Сунчевом систему постоји још нешто осим објеката у којима се пије.“

Барман се појави иза шанка носећи на послужавнику дубоки картонски тањир са чорбом и хлебом.

„Чак вас и не нудим да пијете“, рече и вешто стави послужавник на сто. „Одмах сам схватио да сте ви руски момак. Сви ви, Руси, имате некакав посебан израз лица. Не могу да кажем, Иване, да ми се тај израз не допада, али кад га видим — одмах изгубим осећај жеђи. И хтео бих да се борим за неко звање, па макар и на штету своје сопствене радње.“

„У слободном пословном човеку је проговорила савест“, рече Иван. „Пре годину дана ми је пошло за руком да га убедим да је неморално терати људе, који нису никоме ништа скривили, да пију.“

„Нарочито ако се то ради бесплатно“, рече барман и поново поче да се смеје. Он је при томе очигледно мислио на прво, бесплатно пиће.

Јура је слушао, са задовољством посматрајући ледену, веома укусну чорбу. По ивици тањира се видео натпис на енглеском језику, који је Јура превео овако: КАД ПОЈЕДЕШ ДО ДНА, НА ДНУ ТЕ ЧЕКА ИЗНЕНАЂЕЊЕ.

„Ствар чак није ни у томе, Џојсе, што због ваше клијентеле морамо да држимо у Мирза-Чарлеу међународну полицију“, лењо рече Иван. „Ја ћу за сада оставити по страни питање о томе зашто баш захваљујући преимућствима западних кафеа пред совјетским човек има изванредно лаку могућност да изгуби свој природни људски лик. Тужно је гледати вас таквог, Џојсе. Не као бармана, већ као човека.

Енергичан човек, златне, маљаве руке, далеко од тога да буде глуп. А чиме се он бави? Он стоји за шанком, као неки стари аутомат-продавац, и свако вече, овлаживши прсте, броји прљаве папириће.“

„Ви то никада нећете схватити, Иване“, величанствено изговори барман. „Такав појам као што су част и обрт локала за вас је туђ. Ко не зна Мики Мауса и старог Џојса? У свим угловима васионе знају мој бар! Куд иду ваши пилоти кад се врате с неког, тамо, Јупитера? К Мики Маусу! Где наше врбоване скитнице проводе свој последњи дан на земљи? Код Мики Мауса! Овде! Крај овог овде шанка! Куд иду да залију несрећу или да прославе неку радосну вест? Овамо, к мени! А куд идете да ручате ви, Иване?“ Поче да се смеје. „И ви идете старом Џојсу! Разуме се, ви никада нећете свратити к мени увече. Једино можда у саставу патроле реда и поретка. И ја знам да у дубини душе ви дајете предност вашим, совјетским кафеима. Али, због нечега ипак долазите овамо! Код Мики Мауса или код старог Џојса — нешто вам се овде допада, зар не? Због тога се ја и поносим својим локалом.“