Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Извесно време ишли су ћутке.

„Но, њих врбују“, рекао је Јура. „А онда?“

„После их трпају у бродове и шаљу на астероиде. Они који врбују добијају одређени проценат за сваку главу коју посаде у брод. Због тога се они, као трговачки агенти, окупљају у Мирза-Чарлеу. И на другим међународним ракетодромима.“

Изишли су на Булевар пријатељства и скренули ка хотелу. Крај велике беле зграде Иван се заустави.

„Ја ћу овамо“, рече он. „До виђења, Јура Бородине.“

„До виђења“, рече Јура. „Велико хвала. И извините што сам налупетао толико глупости, тамо, у кафеу.“

„Ништа“, рече Иван. „Најважније је то што си оно што си рекао, рекао искрено.“

Стегли су један другоме руку.

„Слушај, Јура“, рече Иван и заћута.

„Да?“ рече Јура.

„О Реји“, рече Иван. И поново заћута гледајући некуда у страну. Јура је ћутао.

„Да, о Реји. Сврати ти, брате, вечерас, негде око девет, у хотел, у собу број триста шест.“

„И онда?“ упита Јура.

„Шта ће од тога бити, не знам“, рече Иван. „У тој соби ћеш угледати човека на први поглед суровог изгледа. Покушај да га убедиш да мораш да стигнеш на Реју.“

„А ко је он?“ упита Јура.

„До виђења“, рече Иван. „Не заборави: соба триста шест, после девет.“

Окренуо се и нестао у белој згради. Крај улаза се налазила плоча од пластике на којој је писало: ШТАБ РЕДАРСКЕ ПАТРОЛЕ. МИРЗА-ЧАРЛЕ.

„Соба триста шест“, понови Јура. „После девет…“

Јура је покушавао да некако утуца време. За неколико сати је обишао скоро цео град. Волео је да обилази непознате градове и види шта има у њима. У Мирза— Чарлеу се налазио СЕУК. Под гигантску, прозрачну куполу нису никога пуштали, али сада је Јура већ знао да СЕУК значи Систем електронског управљања и контроле, електронски мозак ракетодрома. Ако се пође на север од СЕУК-а, стиже се у огроман парк, са биоскопом под отвореним небом, са два стрелишта, огромним стадионом, атракцијом «Човек у ракети», музичким кабинама, љуљашкама, рингишпилима, местима за игранке и огромним, прозрачним језером, око кога расту араукарије и тополе, и у коме се Јура са великим уживањем окупао. У јужном делу града Јура је пронашао ниску, црвену зграду, иза које је отпочињала пустиња.

Око зграде се налазило неколико квадратних атомокара, а испред ње се шетао полицајац са пиштољем. Полицајац је објаснио Јури да је црвена зграда затвор и да руски момак ту нема шта да ради. На западу од СЕУК-а су се налазили блокови стамбених зграда. Тамо је било много великих и малих, лепих и ружних зграда.

Улице су биле уске и нису биле асфалтиране. Према свему, тамо је било лепо живети — било је свеже, куће су се налазиле у сенци, а ипак у близини центра.

Јури се допала зграда градске библиотеке, али тамо није свратио. На западној периферији града су се налазиле административне зграде, а иза њих је отпочињао простор на коме су се налазила складишта.

Складишта су била ужасно дуга, сива, од пластичне масе, са огромним белим цифрама на зидовима. Ту је Јура угледао толико камиона и теретних хеликоптера колико их још никада у животу није видео. Од сталног и непрекидног шума мотора бубњало му је у ушима. Јура није успео да направи ни неколико корачаја кад је иза њега почела да завија сирена, и он је одскочио у страну према неком зиду.

Али, изненада се и тај зид отворио, и кроз као тријумфална капија широка врата право на Јуру је кренуло црвено чудовиште са точковима високим као два човека.

Са висине другог спрата из кабине је на Јуру почео да урла шофер са азербејџанском капицом на глави. Чудовишни камион се окренуо у уском пролазу између зграда складишта, а иза њега је кренуо други, а за другим трећи. Јура се лагано и опезно кретао поред зидова, који су одисали јаром, заглушен лармом, буком и звекетом невидљивих механизама.

После тога је угледао ниску платформу, на коју су товарили познате цилиндричне балоне са смесом за вакуумско заваривање. Пришао је ближе, и радосно се смешкајући, стао поред човека који је управљао утоваром, уз помоћ преносног апарата за управљање који му је висио на врату. Извесно време је стајао и гледао како кранови лагано стављају запаковане балоне један на други. После тога је озбиљно рекао:

„Не, ово не може.“

„Шта то?“ с интересовањем га упита човек и зачуђено га погледа.

„Овај балон.“

„Зашто?“

„Видите и сами. Оштећена му је славина.“

Неколико секунди човек се колебао.

„Ништа“, рече он. „Тамо ће се већ снаћи.“