Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Не“, успротиви се Јура. „Нећемо тамо да гледамо. Уклоните тај балон.“

Човек склони руке са пулта за управљање и загледа се у Јуру. Кран се заустави.

„То је ситница“, рече човек.

„То је овде ситница“, поново се успротиви Јура.

Човек слеже раменима и поново стави руке на пулт за управљање. Јура је пажљиво пратио истовар неупотребљивог балона са смесом за заваривање, љубазно се захвалио и пошао даље. Ускоро је констатовао да је залутао.

Територија на којој су се налазила складишта представљала је у ствари читав мали градић, чије су улице и уличице ужасно личиле једна на другу. Неколико пута је доспевао у улице које су излазиле право у пустињу. На крају таквих улица налазиле су се табле са натписима: НАЗАД! ЗОНА ОПАСНОГ ЗРАЧЕЊА! Брзо се смркавало, над складиштима су се упалиле светлости рефлектора. Јура је кренуо за колоном некаквих камиона са широким, еластичним гусеницама и изненада се нашао на неком широком путу.

Јура је знао да град треба да се налази са десне стране, али са леве стране, у ком правцу је отишла колона, виделе су се разнобојне светлости, и он крете у том правцу. С обе стране пута се простирала пустиња. Овде није било ни дрвећа ни жбуња — само раван, црни хоризонт. Сунце је одавно зашло, али је ваздух и даље био врео и сув.

Разнобојне светлости су светлуцале над рампом. По страни од рампе налазила се кућица која је личила на печурку. Крај кућице је на клупи под фењером седео полицајац, који је држао на коленима свој плави шлем. Други полицајац је корачао поред рампе. Кад је угледао Јуру, зауставио се и пошао му у сусрет. Јури се срце следи. Полицајац му приђе и пружи руку:

„Паперс!“ Документа; прим. прев. рече као да залаја.

Изгледа да сам ухваћен, помисли Јура. Ако ме овде задрже… Па док разјасне ствари… И шта сам овде тражио! Брзо је завукао руку у џеп. Полицајац је чекао са испруженом руком. Други полицајац је ставио шлем на главу и устао.

„Wаит а минуте“, Причекајте; прим. прев. промрмља Јура. „Одмах. . Само неколико тренутака… Фуј, ђаво те однео, куд си се завукао…“

Полицајац спусти руку.

„Рус?“ упита.

„Да“, рече Јура. „Одмах… Видите, ја имам само препоруку од предузећа…

Фабрика металоконструкција у Вјазми…“ На крају је пронашао препоруку.

„Не треба“, изненада доброћудно рече полицајац. Приђе и други полицајац и упита:

„Wхат»с тхе маттер? Тхе цхап хасн»т гот хис паперс?“ Шта се дешава. Момак нема документа; прим. прев.

„Не“, рече први. „То је Рус…“

„А“, равнодушно рече други, одмахну руком, окрете се и крете натраг ка својој клупи.

„Једноставно сам хтео да видим шта је овде“, рече Јура.

„Овде је ракетодром“, одговори полицајац, који је очигледно био расположен за разговор. „Ено, тамо“, показао је руком према рампи. „Тамо се не може.“

„Не, не“, брзо рече Јура. „Хтео сам само да погледам.“

„Погледати се може“, рече полицајац. Пришао је рампи. Јура је кренуо за њим.

„То је ракетодром“, понови полицајац.

Под јарким средњоазијским звездама светлуцала се равнина, која као да је била покривена стаклом. Далеко, тамо где је нестајао пут, севало је нешто налик на неке бледе муње, светлости рефлектора кретале су се и извлачиле из помрачине гигантске магловите силуете. С времена на време чуло се и некакво тутњање.

Космички бродови — са задовољством помисли Јура. Он је, разуме се, знао да Мирза-Чарле, као и остали ракетодроми на Земљи, служи само за летове у близини Земље, да су праве ракете за међупланетарне летове фотонске ракете типа Хиус, Џон Браун, Јанчи сувише огромне и незграпне да би стартовале право са Земље, али и те силуете које су се виделе над хоризонтом изгледале су огромне.

„Ракете, ракете“, лагано промрмља полицајац. „Колико људи само одлеће тамо“, подигао је према небу палицу која се светлуцала. „Сваки са својим надама. И колико их се само враћа у затвореним оловним ковчезима! Овде, крај ове рампе, ми постројавамо почасну чету. Дах стаје од њихове упорности. А ипак“, поново је подигао палицу, „тамо сигурно постоји неко коме се не допада та упорност…“

Хоризонт се одједном осветлио заслепљујућом светлошћу. Огњена струја је полетела према небу и почела да се распада у милијарде искрица. Бетон под ногама је почео да се тресе. Полицајац погледа у ручни сат:

„Двадесет часова и дванаест минута“, рече он. Вечерњи луњик.

Негде над њиховим главама је нешто почело да грокће. Ускоро су звуци ослабили, и на крају нестали.