Jack Vance: Мјесечев мољац

Тисселл скочи. Још је било времена; уз мало среће још може пресрести Хаксо Ангмарка. Пожури преко шеталишта.

Испред низа преградака стајао је коњушар, брижно прегледајући животиње, повремено лаштећи љуску или тјерајући кукца. Било је пет животиња у изврсном стању, свака висине до човјекових рамена, масивних ногу, збијених тијела, тешких клинастих глава. Са предњих очњака, који су били умјетно продужени и заокружени у готово пун круг висили су златни прстени; љуске сваке животиње биле су обојене у облику ромбова: тамнољубичастих и зелених, наранчастих и црних, смеђих и ружичастих, жутих и сребрних.

Тисселл се задихан заустави пред коњушаром. Посегне за кивом и застане, оклијевајући. Може ли се ово сматрати случајним особним сусретом? Можда треба употребити зачинко? Али изражавање његових потреба тешко да захтијева формални приступ. Онда је ипак бољи кив [2] Кив: пет редова еластичних металних трака, четрнаест у реду, свирају се додиром, савијањем, лупкањем. . Ударио је акорд, али грешком је засвирао гангу. Испод маске Тисселл се насмијеши испричавајући; његов однос с коњушарем никако није био основан на интимности. Надао се да је коњушар доброћудне природе, а у сваком случају хитност ситуације није допуштала времена за избор потпуно пригодног инструмента. Ударио је други акорд и изражавајући задиханост, узбуђеност и помањкање вјештине, запјева питање: — Сер Коњушару, имам хитну потребу за брзом животињом. Допустите да изаберем једну из вашег стада.

Коњушар се носио маску знатно сложену, коју Тисселл није успио разазнати: творевину од смеђе лакиране тканине, наборане сиве коже и високо на челу двије велике зелене и гримизне кугле ситних оканаца као очи у кукаца. Дуго је проматрао Тисселла и онда прилично разметљиво одабере свој стимик [3] Стимик: три цијеви попут фруле са класним шипкама. Палац и кажипрст стишћу врећицу и тјерају зрак преко писка; три остала прста помичу полугице. То је инструмент погодан за хладно повлачење, па чак и неслагање. и одсвира сјајну прогресију трилирања и кругова чију важност Тисселл није схватио. Коњушар запјева: — Сер Мјесечев Мољче, бојим се да пастуси моји погодни нису особи важности ваше.

Тисселл искрено удари у гангу. — Никако; погодно сви изгледају. У журби сам великој и радо ћу прихватити било којег из групе.

Коњушар одсвира крхак спуштајући крешендо: — Сер Мјесечев Мољче — пјевао је — пастуси болесни и прљави јесу. Поласкан сам да вриједним их сматрате за потребе ваше. Прихватити заслужност коју ми нудите ја не могу. И — промијенивши инструменте, засвира хладан цилик на кродатчу [4] Кродатч: мала коцкаста звучна кутија с напетим штављеним цријевима. — не успијевам препознати побратима и сурадника који ме ословљава тако присно својом гангом.

Значење је било јасно. Тисселл неће добити животињу. Окрене се и потрчи према платоу за спуштање. Иза њега одјекне чегртање коњушарева хyрнеркина — Тисселл није застао да открије да ли је било намијењено коњушаревим робовима или њему.

Претходни конзуларни представник домовинских планета на Сирени био је убијен у Зундару. Маскиран као Убојица из кичме приступио је дјевојци у маски Ноћног Става и због тог кршења правила владања одмах су га главе лишили Црвени Полубог, Сунчев Вилењак и Чаробни Обад. Едвар Тисселл, који тек што је дипломирао на Институту, наименован је његовим насљедником и дата су му три дана да се припреми. Уобичајено контемплативне, чак и опрезне нарави, Тисселл је ово именовање сматрао изазовом. Научио је сиренски језик субцеребралном техником и нашао га једноставним. Тада је у часопису свемирске антропологије прочитао: Глазбених повлачи по струнама ноктом или их удара врховима прстију да произведе разне тихе формалне звуке. Кродатч се користи и као инструмент за вријеђање.

«Становништво Титанског обалног појаса крајње је индивидуалистичко, вјеројатно као посљедица богате околине која не награђује скупно дјеловање. Језик, као одраз ове црте, изражава расположење појединца, његов емоционални став према одређеној ситуацији. Чињенична информација сматра се секундарно важном. Што више, језик се пјева, карактеристично уз пратњу малог инструмента. Резултат је велика потешкоћа у добивању чињеница од становника Фана или забрањеног града Зундара. Човјека ће обасути елегантним аријама и демонстрирањем запањујуће вјештине на једном од бројних музичких инструмената. Посјетилац тог фасцинирајућег свијета због тога мора научити изражавати се у складу с локалним обичајем ако не жели да према њему поступају с потпуним презиром.»