Исак Асимов - Немезис

Вајлер није скидао поглед са свог саговорника. „'Кад би знао где идемо, не би био тако спреман да се вратиш на Земљу'. То је рекла?”

„Да, то ми је рекла. А када сам је упитао: 'Зашто? Где то Ротор иде?' одговорила је: 'Према звездама'.”

„То не може бити, Крајле, да је баш тако било. Ти си већ морао знати да они намеравају да крену 'према звездама'. Али она је рекла 'Када би знао где идемо…' Постојало је, дакле, и нешто што ти ниси знао. Шта би то могло бити?”

„О чему сад причаш? Како било ко може знати оно што не зна?”

Вајлер му ништа не одговори. Уместо тога, он упита: „Јеси ли и то испричао у Уреду током испитивања?”

Фишер размисли. „Мислим да нисам. Нисам на то ни помислио док нисам почео да ти причам о томе како сам, замало, остао тамо.” Он склопи очи, па полако додаде: „Не, ово је први пут да то помињем. Први пут да уопште мислим на то.”

„Одлично, онда. И сада, када већ мислиш о томе — шта мислиш, куда је Ротор требало да крене? Јеси ли ишта начуо о томе на самом Ротору? Говоркања? Предвиђања?

„Претпостављао сам да то мора бити Алфа Кентаура. Куда другде? То је најближа звезда.”

„Твоја жена је била астроном. Шта ти је она рекла поводом тога?”

„Ништа. О томе никада нисмо разговарали.”

„Ротор је био послао Даљинску сонду.”

„Знам.”

„И твоја жена је радила на пројекту — као астроном.”

„Да, али ни то ми никада није помињала, а ја сам пазио да се не распитујем. То би угрозило моју мисију, можда бих био и затворен, или погубљен, због онога што знам — да сам, прерано, исказао своју радозналост на одвише очигледан начин.”

„Али као астроном, она би морала знати куда се упућују. Чак је то и рекла — сети се оног: 'када би знао…' Видиш? Она је знала, а да си и ти знао…”

Фишер је деловао незаинтересовано. „Пошто ми није пренела оно што је знала, не могу ти ништа рећи.”

„Јеси ли сасвим сигуран? Мислиш да није било узгредних примедби чији значај тада ниси примећивао? На крају крајева, ти ниси астроном и она је могла рећи нешто што ти тада ниси сасвим добро разумео. Сећаш ли се, дакле, ичега што је она рекла, а што те је навело на размишљање или ти се учинило чудним?”

„Не могу се сетити.”

„Размишљај! Да ли је могуће да је Даљинска сонда открила планетни систем око једне или око обе веће звезде из система Алфе Кентаура?”

„Не знам.”

„Или, планете око било које звезде?”

Фишер слеже раменима.

„Размисли!” понови Вајлер нестрпљиво. „Имаш ли разлога да сматраш како је она хтела да каже: 'Ти мислиш да идемо на Алфу Кентаура, али око ње круже планете и ми идемо према њима.' Или, можда: 'Ти мислиш да идемо на Алфу Кентаура, али ми, заправо, идемо на једну другу звезду где смо сигурни да постоји настањива планета.' А, нешто тако?”

„Не бих могао да будем сигуран.”

Вајлерове дебеле усне као да се за секунд-два скупише. А онда, полако али чврсто, рече: „Знаш шта ћу ти сада рећи, драги мој Крајле? Постоје три ствари које ће се десити. Пре свега, мораћеш да прођеш кроз још једно испитивање. Друго, очекујем да ћемо морати да приморамо Сересову Насеобину да нам дозволи употребу њиховог астероидног телескопа, који ћемо користити тако што ћемо, врло полако и врло пажљиво, испитати сваку звезду у пречнику од стотину светлосних година око Сунчевог система. И треће, мислим да ћемо морати да подстакнемо наше стручњаке за хиперсвемир да мало темељније приону на посао. Гледај и можеш ме јавно пљунути ако се управо то не деси.”

Дешавало би се, с времена на време (а у најновије доба и све чешће, бар му се тако чинило), да Јанус Пит пронађе мало времена да се завали у наслоњачу, сам, у тишини, и дозволи свом уму да се мало опусти. У тим тренуцима није било наређења која је требало издати, информација које је требало обрадити, одлука које нису трпеле одлагање, фарми које треба посетити, фабрика у које треба ићи због инспекције, нових свемирских подручја у која је требало ући, никога кога треба видети, никога слушати, никога осујетити, никога подстаћи…

И увек би, у тим тренуцима, Јанус дозволио себи оно што захтева најмање труда, а представља раскош — то да осећа сажаљење према себи самом.

Не, није он желео ништа више од живота но што је већ имао; планирао је да остатак живота проведе као Начелник Ротора, јер је сматрао да нико не може управљати Насеобином онако како је он то чинио. И још се око тога није двоумио.

Али зашто, међу свим будалама које су настањивале Ротор, није постојала ниједна особа тако далековидих погледа као што су били његови? Беше прошло већ четрнаест година од Одласка и нико још није успео да докучи оно неизбежно. Чак ни пошто је он све подробно објаснио.