Исак Асимов - Немезис

„Јесте ли успели да их ухватите касније, када су се вратили у свемир?”

„Неколико пута, сваки наредни пут све слабије. Путовали су брзином светлости и, богами, прилично су напрезали мишиће. И после три таква скока, у хиперсвемир и назад у свемир, били су већ предалеко да бисмо их могли хватати.”

„Њихов избор”, примети горко Фишер. „Одстранили су, претходно, неистомишљенике — попут мене.”

„Жао ми је што ниси остао тамо. Требало је да буде тако. Било би занимљиво за посматрање. Знаш и сам да је до самог краја било неверних Тома који су упорно тврдили да је хиперпогон тек празна пушка, да је све то срачуната измишљотина.”

„Ротор је већ био одаслао Даљинску сонду. Нису је могли послати тако далеко без хиперпогона.”

„Измишљотина! Ето им сад.”

„Било је то ипак нешто сасвим посебно.”

„Да, сада сви схватају да јесте. Када је Ротор једноставно ишчезао са свих инструмената, друго објашњење осим тог није више могло постојати. Све Насеобине су посматрале одлазак. Грешке није било. Сви су у истом тенутку регистровали њихов нестанак. Најгоре од свега је то што нико не може да каже у ком су правцу пошли.”

„Претпостављам, према Алфи Кентаура. Куда другде?”

„Уред и даље мисли да то не мора нужно бити Алфа Кентаура и да би ти то можда могао знати.”

Фишер као се досађивао. „Забога, био сам већ на унакрсном испитивању целим путем од Месеца довде. Рекао сам им већ све што знам.”

„Наравно да јеси. Знамо то. Није реч ни о чему што ти знаш, а евентуално скриваш. Они желе да ја говорим с тобом, као пријатељ са пријатељем, и да видим шта знаш, а да тога ниси ни свестан. Нешто о чему уопште ниси размишљао може искрснути. Био си тамо пуне четири године, ожењен, имао си дете. Није ти баш све могло промаћи.”

„Како? Да је постојао и најмањи разлог за сумњу да нешто знам, одмах би ме послали натраг. Већ сама чињеница да сам Земљанин обележавала ме је као крајње сумњиву особу. Да се нисам оженио — и дао им разлога да верују да желим да останем на Ротору — не би ме ни пустили тамо. А и овако, држали су ме по страни од свега значајног или осетљивог.”

Фишер скрену поглед у страну. „И, упалило им је. Моја супруга била је само астроном. Нисам баш имао неки избор. Нисам могао дати оглас на холовизији да тражим младу даму која је, узгред, и стручњак за хиперсвемир. Да сам је срео, учинио бих све да јој се допаднем чак и да је изгледала као хијена, али никада такву нисам срео за све време које сам провео тамо горе. Технологија је толико сложена и осетљива да верујем да су све кључне људе држали у потпуној изолацији. Верујем, такође, да су сви носили маске у лабораторијама и користили лажна имена. Четири године — и ни трачак од било чега, ништа нисам успео да испитам. А знао сам да ће то значити мој разлаз са Уредом.”

Он се окрену Гаранду и рече одједном, страсно: „Ствари су ишле толико лоше да сам готово отупавео. Осећај пораза ме је безмало уништио.”

Вајлер је седео за столом, насупрот Фишеру, насред пренатрпане собе, клацкајући се на двема задњим ногама своје столице, али се истовремено држећи рукама за ивицу стола како се не би преврнуо.

„Крајле”, поче он, „Уред не може себи допустити да буде попустљив, али ипак није све изгубљено. Жао им је што су на такав начин морали да поступају с тобом; међутим, није било другог избора. Забринути смо што си нас изневерио и што нам ниси донео ништа од онога што смо тражили. Да Ротор није отишао, можда би нам се чинило да и није било много тога што си нам могао донети. Али они су отишли. Они јесу користили хиперпогон, а ти нам ипак ниси пружио никакве информације.”

„Знам.”

„Али то још не значи да ћемо те одстранити или… или те уклонити. Надамо се да си још користан. Стога је на мени да се уверим да је то што си био неуспешан заправо искрен пораз.”

„Шта то значи?”

„Види. Ја бих морао да им кажем како нас ниси изневерио због било каквих личних слабости. После свега, ипак си био ожењен Роторијанком. Је ли била згодна? Је ли ти била драга?”

Фишер на ово зарежа. „Оно што, заправо, питаш јесте следеће: Јесам ли, из љубави према роторијанској жени, намерно заштитио Ротор, помогао им да сачувају своју тајну.”

„Па?” упита Вајлер, недирнут његовом провалом гнева. „Јеси ли?”

„Како можеш тако нешто да ме питаш? Да сам одлучио да будем Роторијанац, отишао бих са њима. До сада бих већ био изгубљен у свемиру и никада ме не бисте нашли. Али нисам тако поступио. Напустио сам Ротор и вратио се на Земљу, иако сам знао да ће овај неуспех вероватно разорити моју каријеру.”