Исак Асимов - Немезис

„Па, била је то моја интимна мисао, док сам била мала. Пошто сам одрасла, схватила сам да ствар није баш тако једноставна.”

„Ниси морала да мислиш тако. То, уосталом, није ни тачно. Ја бих те разуверила, да сам само имала и најмању слутњу…”

„Али мајко, ти не волиш да говориш о тим временима, и ја то разумем.”

„Ипак бих говорила, да сам само знала шта ти се врзма по глави; да сам могла, као ти мени, да теби читам с лица. Он те јесте волео; повео би те са собом да сам му ја то допустила. Моја је грешка, у потпуности, што сте растављени.”

„И његова. Могао је остати са нама.”

„Да, могао је. Али сад, како су године пролетеле, боље могу да проникнем у његове проблеме него што сам онда могла. На крају, ја нисам напуштала свој дом, он је ишао са мном. Била бих две светлосне године далеко од Земље, али и даље на овом истом Ротору на коме сам и рођена. Твој је отац био другачији. Рођен је на Земљи, не на Ротору, и претпостављам да не би могао поднети да се заувек одвоји од Земље. И сада понекад размишљам о томе. Рекох, не волим помисао на то да Земља може бити напуштена. Мора да има неколико милијарди људи чија би срца такав одлазак потпуно сломио.”

Наступи за тренутак тишина, а онда се огласи Марлена: „Баш ме занима шта отац чини у овом тренутку, тамо, на Земљи?”

„Откуд знам, Марлена? Двадесет билиона километара је огромна удаљеност, а четрнаест година огромно време.”

„Мислиш ли да је још жив?”

„Ни то не можемо поуздано знати”, одврати Инсиња, „јер живот на Земљи може бити тако кратак.” А онда додаде, као да је одједном свесна да не прича сама са собом: „Сигурна сам да је жив, Марлена. Био је у одличном стању, доброг здравља, када је отишао, а сада се тек приближава педесетој.” И, на крају, сасвим нежно, додаде: „Недостаје ли ти, Марлена?”

Марлена заврте главом. „Не може ти недостајати неко кога никада ниси имао.”

(Али ти си га имала, мајко. И он теби недостаје.)

Чудно, али Крајл Фишер морао је да се привикава на Земљу — заправо, да се поново на њу привикне. Није очекивао да ће, током протекле четири године, Ротор у тој мери постати део њега. То је, уједно, било и најдуже раздобље које је провео ван Земље, али, мислио је, и не довољно дуго да му се Земља по повратку учини страном.

И, ето, сад поново њене огромности, далеких обзорја која се оштро оцртавају спрам неба, уместо да буду магловито назначена. Ето опет и гужве, непроменљиве силе теже, осећаја дивље и ћудљиве атмосфере, температуре која се диже и спушта, природе ван сваке контроле.

Није морао да непосредно искуси све те ствари да би их био свестан. Чак и у својим приватним одајама осећао је да се све то налази ту, напољу, осећао је како му та дивљачност опседа ум, готово га свег опседа. Или је, можда, соба била неугодно мала и пренатрпана, а околни звуци сувише јасни — могао их је производити само један пренатрпан свет усред процеса распадања.

Чудно како му је Земља недостајала током свих тих година на Ротору, а сада, када се вратио, осећао је да му недостаје Ротор. Неће, ваљда, провести остатак свог живота жалећи што није тамо где би желео бити?

Сигнално светло се упали и он чу тихо зујање. Треперило је — на Земљи ствари као да увек настоје да трепере, док је на Ророру све било непромењиво, са готово агресивном делотворношћу. „Слободно”, рече он тихо, али, опет, довољно гласно да би се активирао механизам за откључавање.

Уђе Гаранд Вајлер (Фишер је знао да ће то бити он) и погледа преко собе, ведрог израза лица. „Крајле, јеси ли се уопште померио од кад сам отишао?”

„Па јесам, помало. Јео сам, провео одређено време у купатилу…”

„Одлично. Жив си, значи, иако не делујеш баш сасвим тако.” Широко се смешио — тамне, глатке коже, тамних очију, белих зуба, густе, коврџаве косе. „Недостаје ти Ротор?”

„Ту и тамо, присетим га се.”

„Увек хоћу да те питам, али никако да се сетим. Била је то Снежана, без седам патуљака, зар не?”

„Снежана”, одврати полако Фишер. „Нисам тамо видео ниједног црнца.”

„У том случају, нек им је лак црни свемир. Знаш ли да су отишли?”

Фишерови мишићи се згрчише и он направи покрет као да ће устати, али, ипак, оте се том пориву. „Па, о томе су и причали све време”, примети он климнувши.

„Коначно су и учинили. Нестали су. Гледали смо за њима докле смо могли; прислушкивали њихове емисије; напумпали су себи брзину помоћу тог свог хиперпогона и, за делић секунде, док смо још могли да их пратимо, јасно и гласно, само су нестали. Све се прекинуло.”