Пол Андерсон - Kirie

Однели су је у бродску болницу. Луцифер јој је послао снове о пламеном цвећу, о радости, о сунцима која су његов дом.

Али она се коначно пробудила, уз врисак. Лекар је морао да јој да јаке седативе.

Он није стварно схватио шта значи ухватити се укоштац са нечим тако жестоким да је кадро да изобличи сам простор и време.

Брзина му се запањујуће повећавала. То је било према његовим мерилима; са Гаврана су, пак, видели како данима пада. Својства материје су се променила. Више није могао да се довољно снажно и брзо отисне у свемир.

Зрачење, огољена језгра, честице рођене, уништене, па поново рођене све се то сливало и промицало кроз њега. Твар од које је био саздан стала је да отпада, слој по слој. Језгро супернове представљало је бели делиријум пред њим, смањивало се како се он приближавао, постајало све ситније и гушће, толико сјајно да је појам сјајности престао да има било какав смисао. Коначно, гравитационе силе успоставише пуну власт над њим.

„…Елоизо!…”, викну он у агонији растакања.

„…Ох, Елоизо, помози ми!”

Звезда га прогута. Био је издужен бескрајно дуго, згуснут бескрајно густо и тако минуо из постојања.

Брод је крстарио на безбедној удаљености. Много се још могло научити.

Капетан Сцили дошао је у посету Елоизи у бродску болницу. Девојка се у физичком погледу опорављала.

„Назвао бих га човеком”, рече он кроз брујање машина, „али бојим се да му тиме не одајем довољно почасти. Ми нисмо били истог соја, а он је ипак дао живот да спасе нас.”

Посматрала га је очима које су изгледале неприродно суве. Једва је успео да разабере њен одговор. „Он јесте човек. Зар такође нема бесмртну душу?”

„Па, овај, да, ако верујете у душу, да, онда се слажем.”

Она одмахну главом. „Али зашто не може да се упокоји?”

Он потражи погледом медицинско особље и установи да су сами у скученој металној просторији.

„Не разумем вас”, рече, потапшавши је по руци. „Знам да вам је добар пријатељ. Па ипак, отишао је милостивом смрћу. Брзом, лаком; и ја бих волео да ме задеси такав крај.”

„За њега… да, претпостављам. Сигурно је тако. Али…” Није могла да настави. Наједном стави дланове преко ушију. „Прекини! Молим те!”

Сцили промрмља нешто у знак утехе и изиђе. У ходнику је срео Мазундара. „Како јој је?” упита га физичар.

Капетан се намргоди. „Не ваља. Надам се да неће сасвим да откаже пре но што стигнемо да је одвеземо до психијатра.”

„Шта није у реду?”

„Мисли да може да га чује.”

Мазундар отвори стиснуте песнице. „Надао сам се да до овога неће доћи”, продрхта он.

Сцили се ослони на зид и сачека.

„Чује га”, рече Мазундар. „Одиста га чује.”

„Али то је немогуће! Он је мртав!”

„Сетите се временске дилатације”, узврати Мазундар. „Суновратио се са неба и у часу ишчезао, да. Али по времену супернове. А оно се разликује од нашег. За нас, завршни колапс звезде траје бесконачан број година. А телепатија није ограничена удаљеношћу.” Физичар стаде журно да хода, брзо се удаљујући од кабине. „Заувек ће остати са њом…”