Пол Андерсон - Kirie

Она осети како музика одјекује, неуморно и без престанка.

Брод изведе скок. У једном помаку параметарских линија света он превали растојање од двадесет пет светлосних година до уништења. Сви су то схватили на свој начин, изузев Елоизе која је то такође доживела са Луцифером.

Осетила је удар и зачула бесан крик метала; носнице јој је испунио мирис озона и паљевине и отпочео је бескрајни пад у бестежинском стању. Ошамућена, тетураво је посегла према интеркому. Речи запуцкеташе у ваздуху. „…јединица се распрсла… натраг ЕМФ талас… откуд знам на колико да подесим ту ђавољу ствар?… Пажња, пажња…” А све су то надјачавали звуци сирена за узбуну.

Ужас прокључа у њој, све док није зграбила распеће око врата и док се није домогла Луциферовог ума. А онда стаде да се смеје, испуњена поносом због његове моћи.

Он се одвојио од брода истог часа кад су стигли. Сада је лебдео на истој орбити. Свуда унаоколо, маглина је испуњавала свемир несталним дугама. Гавран му није изгледао као метални цилиндар, какав би се приказао људским очима, већ као треперење, будући да су штитници одражавали цео спектар. Испред је стајало језгро супернове, сићушно на овој раздаљини, али блиставо, блиставо.

„…Не бој се (он је помилова). Схватам. Турбуленција је пространа, овде близу места експлозије. Обрели смо се на подручју где је плазма нарочито густа. Незаклоњен за тренутак пре но што се заштитно поље укључило, главни генератор изван брода претрпео је кратки спој. Али безбедни сте. Моћи ћете да извршите оправке. А ја, ја сам у океану енергије. Никада се живље нисам осећао. Ходи, пливај по овим таласима са мном.”

Глас капетана Сцилија трже је у стварност. „Вагонер! Кажите том Бичанину да се да на посао. Открили смо извор зрачења на орбити коју пресецамо и можда је он прејак за наше штитнике.” Он изложи координате. „Шта је то?”

По први пут Елоиза осети узнемиреност у Луциферу. Он се изви и одвоји од брода.

А онда до ње допреше његове мисли, подједнако живе као и пре. Недостајале су јој речи за страшни сјај који је видела у њему: лопта јонизованог гаса промера милион километара, у којој је светлост блистала, а електрична пражњења севала, појави се из магле око незапретеног срца звезде. Ствар није могла изазвати никакав звук, јер свемир је овде мерено Земљиним парохијским аршинима представљао готово потпуни вакуум; али она је ипак чула грмљавину и осећала је непојамну силину која је избијала из формације.

Луцифер рече кроз њу: „Маса избаченог материјала. Мора да је изгубила радијалну брзину услед трења и статичких градијената и била одвучена на кометну орбиту, док су је у компактном стању држали унутрашњи потенцијали. Као да ово сунце покушава да изроди планете…”

„Налетеће на нас пре него што стигнемо да убрзамо”, рече Сцили, „и блокираће нам штитнике. Ако знате неку молитву, сад је прилика за њу.”

„Луцифере!” узвикну она, јер није желела да умре и остави њега самог.

„…Мислим да је могу скренути”, рече јој он смркнутим начином којим јој се још никада није обратио. „…Измешаћу своја поља са њеним и ослободићу енергију да пијем; и нестабилну конфигурацију; да, можда вам могу помоћи. Али помози ми, Елоизо. Буди на мојој страни.”

Његова сјајност устреми се према неодољивом обличју.

Она осети како се хаотични електромагнетизам хвата укоштац са његовим. Осетила је како је био одбачен и растрган. Сама је искусила тај бол. Борио се да сачува властиту кохезију, а борба је била и њена. Чврсто су се преплели, Бичанин и гасни облак.

Силе које су га уобличавале стискале су попут руку; изливао је силу из свог језгра, одвлачећи огромну, ретку масу са собом низ магнетску бујицу која је куљала са сунца; гутао је атоме и одбацивао их натраг, све док се преко небеса није образовао млаз.

Она је седела у свом одељењу, упирући се да му пружи потпору и снагу; окрвављеним песницама непрекидно је ударала по столу.

Сати су лагано пролазили.

Коначно, до ње је једва допрла порука коју је он исцрпљено процедио. „…Победа.”

„Твоја”, процеди она кроз плач.

„…Наша.”

Посредством уређаја, људи угледаше како блистава смрт промиче мимо њих. Разлеже се весеље.

„Врати се”, рече му Елоиза.

„…Не могу. Одвећ сам истрошен. Измешани смо, облак и ја, и суновраћамо се ка звезди. (А онда, попут рањене руке која се пружа да донесе утеху.) Не бој се за мене. Како се будемо приближавали црпићу свежу снагу из њеног сјаја, свеже твари из њене маглине. Биће ми потребно неко време да се завојито искобељам из њеног привлачног стиска. Али како бих могао да ти се не вратим, Елоизо? Чекај ме. Одмори се. Спавај.”