Пол Андерсон - Kirie

„Сви смо на рубу живаца.” Он се осмехну. „Иако је ова пустоловина више него узбудљива, биће баш лепо вратити се кући, зар не?”

Кући, помисли она; четири зида једног стана изнад неке пребучне градске улице. Књиге и телевизија. Могла је да прочита реферат на наредном научном скупу, али нико је не би позвао на пријем после тога.

Јесам ли толико ужасна? упита се она. Знам да ми изглед није никакав, али настојим да будем љубазна и занимљива. Можда, у ствари, превише настојим.

„…Не кад сам ја у питању…”, рече Луцифер.

„Ти си нешто друго”, узврати му она.

Мазундар зажмирка. „Молим?”

„Ништа”, узврати она журно.

„Размишљао сам о једној ствари”, рече Мазундар, тек да би наставио разговор. „Луцифер ће се по свој прилици сасвим приближити супернови. Да ли ћете и даље моћи да одржите контакт са њим? Зар дејство временске дилатације неће у превеликој мери променити фреквенцију његових мисли?”

„Каква временска дилатација?” Она се усиљено закикота. „Ја нисам физичар. Само ситан библиотекар за кога се испоставило да се одликује необичном надареношћу.”

„Нису вам казали? Тја, сматрао сам да то сви знају. Ствар је, наиме, у овоме: снажно гравитационо поље врши подједнак утицај на време као и велика брзина. Грубо говорећи, процеси се ту одвијају спорије него у обичном свемиру. То је разлог што је светлост са масивне звезде црвенија. А у језгру наше супернове запретане су готово три соларне масе… Осим тога, оно је стекло такву густину да му је снага привлачења на површини, овај, невероватно велика. Према нашим часовницима биће му потребно бесконачно дуго времена да се смањи до Шварцшилдовог пречника; али неки посматрач на самој звезди искусио би цело то смањивање у знатно краћем интервалу.”

„Шварцшилдов пречник? Молим те објасни.” Елоиза схвати да то Луцифер говори кроз њу. „Уколико будем могао без позивања на математику. Видите, маса коју треба да изучавамо тако је велика и тако концентрисана да гравитација надмаша све друге силе. Ништа не може да успостави равнотежу са њом. Процес се наставља све до нивоа на коме никаква енергија више не може да се отисне. Звезда тада практично ишчезава из васионе. У ствари, теоријски говорећи, сажимање се одвија до нулте запремине. Но, као што рекох, из наше перспективе то ће трајати заувек. Осим тога теорија не узима у обзир неке чиниоце квантно-механичке природе који почињу да дејствују тек пред крај. Они још нису у потпуности проучени. Надам се да ће управо ова експедиција унети ту више светлости.” Мазундар слегну раменима. „У сваком случају, госпођице Вагонер, само сам се питао да ли ће можда фреквенциони помак онемогућити вашег пријатеља да комуницира са нама када се нађе сасвим близу звезде.”

„Сумњам.” Био је то и даље Луцифер; она је представљала његово оруђе, али све до сада уопште није схватала колико је то пријатно да те користи неко коме је стало до тебе. „Телепатија не представља таласну појаву. То и не може бити, будући да се преноси тренутно. Њој ни удаљеност није граница, већ знатно пре резонанца. Кад се једном нађемо на вези, били бисмо кадри да је одржавамо макар нас раздвајао и цео свемир; не знам ни за једну материјалну појаву која би у овом погледу могла да нас осујети.”

„Схватам.” Мазундар упути девојци дуг поглед. „Хвала”, рече он најзад, нелагодно. „Ах… морам да пођем до свог положаја. Срећно.” Он крену одмах, не сачекавши одговор.

Елоиза то није приметила. Ум јој је постао бакља и песма. „Луцифере!” викну она гласно. „Је ли то истина?”

„…Мислим да јесте. Сви припадници моје расе су телепате, тако да о овим стварима располажемо већим знањима него ви. Искуство нас наводи на закључак да ту нема граница.”

„Увек ћеш моћи да будеш са мном? Увек ћеш то хтети?”

„…Ако ти то желиш, мени ће бити мило.”

Кометно тело се изви и заигра, а пламени мозак се тихо насмеја. „…Да, Елоизо, веома бих волео да останем с тобом. Нико још није.” Радост. Радост. Радост.

Нису ти могли наденути боље име, Луцифере, хтеде она да каже, а можда је и стварно рекла. „Мислили су да је посреди добра шала. Сматрали су да, ако те буду прозвали по ђаволу, моћи ће да те учине безбедно ситним као што су и они. Али Луцифер није право ђаволово име. Једна молитва на латинском чак се и Христу обраћа као Луциферу. Опрости ми, боже, не могу да се тога не присетим. Замераш ли ми? Он није хришћанин, али мислим да му то и није потребно; мислим да никада не сме да искуси грех, Луцифер, Луцифер.”