Артур Кларк - Град и звезде

Није ли то можда оно, упитао се Алвин, што му је одувек недостајало у Диаспару — оно за чим је одиста трагао? Сада је знао да када су моћ, стремљења и радозналост задовољени, и даље остају чежње срца. Нико није стварно живео док није остварио тај спој љубави и жеље, о коме он ни у сну није сањао да постоји све док није дошао у Лис.

Ступио је ногом на планете Седам Сунаца — први човек који је то учинио за милијарду година. Па ипак, то му је сада мало значило; понекад је помишљао да би дао све што је остварио када би могао да чује плач новорођенчета и да зна да је ово његово.

У Лису ће можда једнога дана наћи оно што је желео; код овог народа постојали су разумевање и топлина, који су, сада је то схватио, недостајали Диаспару. Али пре но што отпочине, пре но што нађе свој мир, морао је да донесе још једну одлуку.

Добио је моћ у руке и њоме је још располагао. Ту одговорност је некада тражио и жудно прихватио, али сада је знао да неће имати мира док она буде на његовим плећима. Па ипак, када би је одбацио од себе, било би то изневеравање поверења.

Налазио се у једном селу са малим каналима, на обали великог језера, када је најзад донео одлуку. Разнобојне куће, које као да су стајале усидрене на благим таласима, обликовале су призор готово нестварне лепоте. Овде је било живота, топлине и удобности — свега што му је недостајало у пустошној велелепности Седам Сунаца.

Једнога дана, човечанство ће поново бити спремно за свемир. Алвин није знао какво ће ново поглавље Човек исписати међу звездама. То и није била његова брига; Алвинова будућност налазила се овде, на Земљи.

Али, мораће се отиснути на још један лет пре но што окрене леђа звездама.

Када је Алвин зауставио даље успињање брода, град се налазио одвећ далеко да би се разабрао као дело Човекових руку, а закривљеност планете већ је била видљива. Убрзо су уочили линију сумрака, хиљадама миља испод, у свом бескрајном маршу преко пустиње. Изнад и око њих стајале су звезде, и даље блиставе, упркос свој слави коју су изгубиле.

Хилвар и Јесерак су ћутали; наслућивали су али нису јамачно знали због чега је Алвин предузео овај лет и зашто их је позвао да пођу са њим. Нису ни имали жељу да говоре, док је суморна панорама промицала под њима. Њена пустош тиштала их је обојицу и Јесерак је наједном осетио охолу срџбу према људима прошлости који су из чисте немарности допустили да Земљина лепота увене.

Надао се да су Алвинови снови истинити и да ће се све то моћи преиначити. Моћ и знање још су постојали — и била је потребна само воља да се столећа врате уназад и да океани поново зашуме таласима. Воде је и даље било, дубоко у скровитим недрима Земље; у случају нужде, могле су се одгајити и трансмутационе биљке које би је стварале.

У наредним годинама чекало их је много послова. Јесерак је знао да стоји између два доба; осећао је око себе како било човечанства поново почиње живље да куца. Ваљало је суочити се са великим проблемима — али Диаспар није презао од њих. На реконструисање прошлости биће утрошени векови, али када то буде окончано, Човек ће поново открити готово све што је изгубио.

Па ипак, упитао се Јесерак, да ли ће све то моћи и да се стекне? Изгледало је невероватно да ће Галаксија још једном бити освојена, али чак и ако то буде остварено, каквој ће сврси користити?

Алвин га је прекинуо у размишљању и Јесерак одврати поглед од екрана.

„Хтео сам да видите ово“, рече Алвин тихим гласом. „Можда вам се неће указати друга прилика.“

„Не напуштамо Земљу, ваљда?“

„Не; не желим ништа више од свемира. Ако је у Галаксији и опстала још нека цивилизација, сумњам да је вредно напора дати се у трагање за њом. Имамо веома много послова овде; сада знам да је ово мој дом и ја га више нећу остављати.“

Бацио је поглед надоле, према великој пустињи, али наместо ње видео је огромну воду која ће се ваљати туда кроз хиљаду година. Човек је поново открио свој свет и док буде остао на њему, учиниће га правим рајем. А после тога…

„Сада нисмо спремни да се винемо пут звезда и протећи ће доста времена док поново не будемо били у стању да се суочимо са тим изазовом. Размишљао сам о томе шта да урадим са овим бродом; ако остане на Земљи, нешто ће ме увек копкати да га употребим и никако нећу имати мира. Са друге стране, не могу га се тек тако отарасити; осећам да ми је поверен и ја га морам искористити за добробит света.

Зато сам и донео следећу одлуку. Послаћу га изван Галаксије, под управљањем робота, да открије шта се догодило са нашим прецима… и, ако је могуће шта је требало да пронађу, те су због тога напустили нашу Васељену. Мора да је посреди било нешто чудесно када су оставили толико тога да би се дали у потрагу за тим.