Ништа друго није потисло наше претке на Земљи до болест у њиховим душама.
Када смо дошли до овог открића, један проблем нас је особито зачудио у Лису. Битка код Шалмирана никада се није одиграла, па ипак Шалмиран је постојао и постоји још и данданас.
Штавише, он је једно од најмоћнијих оружја за разарање које је икада направљено.
Било нам је потребно извесно време да решимо загонетку, али када је једном пронађен, одговор се показао сасвим једноставним. Некада, давно, наша Земља имала је један џиновски сателит, Месец. Када је, у непрекидном рату између плиме и осеке, са једне стране, и силе теже са друге, он коначно почео да пада према Земљи, морао је бити уништен. Шалмиран је био саграђен са тим циљем, а око његове сврхе испрела су се предања која сви познајете.“
Калитракс се помало скрушено осмехнуо огромном аудиторијуму.
„Постоје многа слична предања, делимично истинита, а делимично лажна, као и други парадокси у нашој прошлости који још нису одгонетнути. Но, овај проблем пре спада у надлежност психолога него историчара. Чак се ни сведочанствима Централног Компјутера не може потпуно веровати, пошто садрже очигледне доказе о преиначавању у веома далекој прошлости.
На Земљи су само Диаспар и Лис преживели раздобље декаденције; Диаспар захваљујући савршенству својих машина, а Лис због своје делимичне издвојености и необичне интелектуалне моћи житеља. Али обе културе, чак и када су се вратиле на свој претходни ниво, постале су изопачене страховима и митовима које су наследиле.
Ти страхови не треба више да нас прогањају. Није моја дужност као историчара да предвиђам будућност, већ да испитујем и тумачим прошлост. Али њена поука сасвим је јасна; одвећ дуго смо живели сасвим издвојено од стварности, а сада је куцнуо час да преуредимо наше животе.“
Јесерак је корачао у немом чуђењу кроз улице Диаспара, који никада раније није видео.
Толико се, у ствари, разликовао од града у коме је он провео све своје животе, да га никада не би препознао. Па ипак, знао је да је то Диаспар, премда није застао да поразмисли како то зна.
Улице су биле уске, зграде ниже, а парк је нестао. Или, боље речено, још није постојао. Био је то Диаспар пре промене. Диаспар који је стајао отворен према свету и Васељени. Небо изнад града било је модроплаво и прошарано распараним праменовима облака, који су се лагано извијали и окретали на ветру што је пирио лицем млађе Земље.
Кроз облаке и мимо њих пролазили су знатно опипљивији небески путници. Миљама изнад града, оперважући свод својим бешумним дезеном, бродови који су повезивали Диаспар са спољним светом долазили су и одлазили својим послом. Јесерак је дуго нетремице зурио у тајанственост и чаролију отвореног неба и за тренутак му је душу поново прожео страх. Осетио се нагим и незаштићеним, свестан да та спокојна, плава купола поврх његове главе представља тек најтанушнију опну, иза које се пружа свемир, са свим својим загонеткама и претњама.
Али страх није био довољно снажан да му спута вољу. Делом свог ума Јесерак је знао да је све то што доживљава само сан, а сан му није могао наудити. Кретаће се кроз њега, кушајући све што му буде понудио, све док се поново не пробуди у граду који познаје.
Ишао је ка срцу Диаспара, према месту где је у његово време стајао Гроб Јарлана Зеја.
Али у овом древном граду тамо није било гроба, већ само ниска, кружна грађевина са много лучних улаза који су водили у њу. Пред једним од тих улаза чекао га је неки човек.
Требало је да запањеност преплави Јесерака, али сада га више ништа није могло изненадити.
Некако му је изгледало на месту и природним што се нашао очи у очи са човеком који је подигао Диаспар.
„Претпостављам да ме препознајеш“, рече Јарлан Зеј.
„Свакако; видео сам твоју статуу хиљаду пута. Ти си Јарлан Зеј, а ово је Диаспар какав је био пре милијарду година. Знам да сањам и да се ниједан од нас двојице стварно не налази овде.“
„Онда не треба да те узнемири ништа што се догађа. Пођи стога за мном и имај на уму да ти ништа не може наудити, пошто се кад год зажелиш можеш пробудити у Диаспару, у твом властитом добу.“
Јесерак је послушно кренуо за Јарланом Зејом у здање, док му је ум делао попут пријемчиве, некритичке спужве. Неко присећање, или одјек неког сећања, упозоравало га је на оно што је било на путу да се догоди и он је знао да би некада ужаснуто устукнуо од тога.
Сада се, међутим, није бојао. Не само што се осећао заштићеним због свести о томе да ово искуство није стварно, већ је и присуство Јарлана Зеја представљало талисман против свих опасности са којима би се могао сусрести.
Читать дальше