Аркадије Стругацки - Тахмасиб

„Онда, да кренем“, рече Феликс.

Сви се окренуше. Он је стајао у вратима, мали, јак, с огромним карабином крај десне ноге.

„Како ћеш отићи?“ упита Мати.

Феликс прстима показа како ће отићи.

„Ти си полудео“, рече Мати.

Феликс се зачуђено осмехну.

„Шта ти је?“

„Да ли сте чули радио?“ брзо упита Наташа.

„Да, чуо сам“, рече Феликс. „Али, ја нисам потчињен команди Сирта. Ја сам трагач.“

Навукао је маску на лице, спустио наочаре, махнуо руком у рукавици и изишао. Сви су скамењено гледали према вратима.

„Како то“, изгубљено проговори Наташа. „Па њега ће појести…“

Сергеј наједном појури ка вратима, успут закопчавајући бунду.

„Куда ћеш!“ повика Наташа.

„Повешћу га!“ успут одговори Сергеј и залупи врата за собом.

Наташа потрча за њим. Мати је ухвати за руку.

„Куда ћеш? И, што је још важније, зашто?“ мирно је рекао. „Серјожа је правилно одлучио.“

„А ко му је дозволио?“ бесно упита Наташа. Зашто не слуша наређења?

„Треба помоћи човеку“, логично одговорр Мати.

„Може му се нешто десити.“

Осетили су како је под почео да се тресе. Сергеј је палио мотор краулера. Наташа се спусти на столицу и стеже руке.

„Не бој се“, рече Мати. „Кроз петнаестак-двадесет минута он ће се вратити.“

„А ако оне нападну Серјожу кад се буде враћао?“

„Још се није десило да пијавица нападне кола“, рече Мати. „И уопште, Серјожа би се томе само радовао…“

Седели су и чекали. Мати је наједном помислио да је Феликс Рипкин већ десетак пута долазио к њима на опсерваторију увече и да је одлазио исто тако касно ноћу. А пијавице се сваке ноћи мувају око Сирта. Смео је момак тај Феликс, помисли Мати. Чудноват момак. Уосталом, и није баш тако чудноват. Мати је погледао Наташу. Начин удварања је одиста можда мало чудноват: бојажљива опсада…

Мати баци поглед кроз прозор. У црној празнини су се виделе јасне звезде, које нису трептале. Уђе Пењков, носећи у руци хрпу папира, и рече не гледајући никога:

„Но, ко ће ми помоћи да исцртам графиконе?“

„Могу ја“, рече Мати.

Пењков бучно поче да се смешта за сто. Наташа је седела усправно, опрезно ослушкујући. Пошто је разместио папире, Пењков живо поче да говори:

„То је одиста зачуђујуће интересантна ствар, момци! Да ли се сећате закона Дега?“

„Сећамо“, рече Мати. „Секанс у две трећине, степена…“

„Немаш ти на Марсу секанс две трећине!“ ликујући рече Пењков. „Наташа, погледај… Наташа!“

„Остави је на миру“, рече Мати.

„Зашто?“ шапатом упита Пењков.

Наташа скочи.

„Иде!“ рече она.

„Ко?“ упита је Пењков.

Под под ногама се поново затресе, а онда је завладала тишина, па су звекнула врата. Ушао је Сергеј вукући с лица маску, на којој се нахватало иње.

„Ух, ала је страшан мраз!“ рече весело.

„Где си био?“ запрепашћено упита Пењков.

„Рипкина сам одвезао на Сирт“, рече Сергеј.

„Баш си јуначина“, рече Наташа. „Права си јуначина, Серјожа! Сад могу мирно да спавам.“

„Лаку ноћ, Наташењка“, рекоше бучно момци. Наташа оде.

„Зашто и мене ниси повезао?“ увређено рече Пењков.

Са Сергејевог лица нестаде осмејка. Пришао је столу, сео и одмакао папире.

„Слушајте, момци“, рекао је у по гласа. „Ја Рипкина нисам нашао. До самог Сирта сам стигао, давао сам сигнале, рефлекторе сам палио — нигде га нема. Као да је у земљу пропао.“

Сви заћуташе. Мати поново приђе прозору. Учини му се да се негде у рејону Старе Базе лагано креће слаба светлост, као да неко иде са фењером у руци.

У седам изјутра начелници група и сектора система Топли Сирт скупили су се у кабинету директора система Александра Филиповича Љамина. Све у свему, састанку је присуствовало двадесет и пет људи и сви су седели око издуженог ниског стола за саветовања. Вентилатори и озонатори су радили пуном снагом. Наташа је била једина жена у кабинету. Њу су ретко позивали на општа саветовања и многи од људи који су се сада скупили видели су је први пут. Многи су је са знатижељом посматрали. Наташа је чула како је неко рекао сипљивим шапатом:

„Да сам знао, обријао бих се.“

Љамин не устајући рече:

„Прво питање је, другови, ван дневног реда. Да ли сте ви доручковали? Боље би било да састанак не почнемо празна стомака. Могу да затражим да донесу конзерве и какао.“

„Нема ничега укуснијег, Александре Филиповичу?“ заинтересова се дебељко са рукама завијеним у завоје и руменим образима.

У кабинету зажаморише.

„Укуснијег нема ничега“, одговори Љамин и скрушено заклима главом. „Једино можда конзервиране кокошке…“