Аркадије Стругацки - Тахмасиб

За време јела Сергеј рече:

„Наша Наташа је данас јако озбиљна“, и испитујући погледа Наташу.

„Идите до ђавола“, рече Наташа. Јела је никога не гледајући, љутита и натмурена.

„Наша Наташа је љута“, рече Сергеј.

Пењков дуго и тужно уздахну. Мати заклима главом са саучешћем.

„Наша Наташа нас данас не воли“, додаде Сергеј.

„Па, шта је ово“, проговори Наташа. „Договорили смо се да се овде не пуца. Јер, ово ипак није стрелиште. Тамо се налазе прибори… Да сте данас разбили и уништили блинке, шта бисмо онда радили? Где бисмо их нашли?“

Пењков је гледао оданим очима.

„Шта ти је, Наташа“, рече Сергеј. „Како да погодимо блинке?“

„Ми пуцамо само у лампе“, прогунђа Мати.

„А сада сте пробушили павиљон“, рече Наташа.

„Наташа!“ повика Серјожа. „Донећемо други павиљон! Пењков ће тркнути на Сирт и донеће. Он је јуначина!“

„Идите до ђавола“, рече Наташа. Више се није љутила. Пењков живну.

„А кадд а пуцам у њу, ако не овде, напољу?…“ поче он, али му Мати под столом стаде на ногу и он заћута.

„Ти си, Волођа, одиста ужасно неспретан“, рече Наташа. „Огромно чудовиште велико као орман, а ти га читавих месец дана не можеш да погодиш.“

„И ја се чудим“, поштено признаде Пењков, почешавши се по затиљку. „Можда нишан није у реду?“

„Искривљене цеви“, иронично ће Мати.

„Свеједно, момци, тим забавама је дошао крај“, рече Наташа. Сви је погледаше.

„Разговарала сам са Сиртом. Данас су пијавице напале групу Азизбекова, геологе, нас и део новог градилишта. И све усред бела дана.“

„И све западно и северно од Сирта“, рече Сергеј.

„Да, то је тачно“, рече Наташа, „тога се нисам ни сетила. Но, било како било, одлучено је да се изврши хајка на њих.“

„То је добро“, рече Пењков. „Најзад.“

„Сутра ујутру ће се одржати саветовање, позивају начелнике свих група. Ја ћу поћи, а ти ћеш остати као мој заменик, Серјожа. Да, још нешто. Данас нећемо осматрати, момци. Стигло је наређење да се обустављају сви ноћни радови.“

Пењков престаде да жваће и тужно погледа Наташу. Мати рече:

„А мени је свеједно. Камера ми је ионако отишла до ђавола. А Пењкову ће цео план отићи до ђавола ако пропусти барем и једну ноћ.“

„Знам“, одговори Наташа. „Код свих ће програм радова отићи до ђавола.“

„А можда бих ипак могао тихо“, рече Пењков. „Да нико не примети.“

Наташа одмахну главом.

„Нећу ни да чујем“, рече. „А можда…“ поче Пењков, а Мати му поново испод стола стаде на ногу.

Пењков помисли: И тачно је, зашто бадава речи да трошим. Свеједно ћемо сви на осматрање.

„Који је данас дан?“ упита Сергеј. Он је мислио на дан у декади.

„Осми“, рече Мати. Наташа поцрвене и поче свима редом да гледа у очи.

„Нешто Рипкина одавно нема“, рече Сергеј сипајући себи кафу.

„Да, стварно“, значајно рече Пењков.

„А већ је касно“, додаде Мати. „Већ је скоро поноћ, а њега још увек нема.“

„О!“ рече Сергеј и подиже прст. У ходнику се зачуло шкљоцање улазног отвора.

„То је он!“ свечаним шапатом објави Сергеј.

„Прави сте чудаци, одиста чудаци!“ рече Наташа и збуњено се осмехну.

„Не дирајте нам Наташу“, нареди Серјожа. „Не смете да јој се подсмевате.“

„Сада ће нам доћи он и почеће да нам се подсмева“, рече Пењков.

Неко закуца на врата трпезарије. Сергеј, Мати и Пењков истовремено ставише прст на уста и значајно погледаше Наташу.

„Но, шта вам је?“ шапатом рече Наташа. „Нека одговори неко…“

Мати, Сергеј и Пењков истовремено почеше да одмахују главом.

„Уђите!“ очајним гласом рече Наташа.

Уђе Рипкин, као и увек уредан и весео, у чистом комбинезону и снежно белој кошуљи са раскопчаном крагном, пажљиво избријан. Његово лице, као и лица свих трагача, остављало је чудан утисак: поцрнели образи и чело, а бели кругови око очију и бео доњи део лица, тамо где кожу покривају наочари и маска за кисеоник.

„Примате ли ме?“ тихо упита он. Он је увек говорио јако тихо.

„Седите, Феликсе“, позва га Наташа.

„Хоћеш ли да вечераш?“ упита Мати.

„Хвала“, одговори Рипкин. „Боље шољу кафе.“

„Нешто си данас закаснио“, рече отворени Пењков сипајући му кафу. Сергеј на то направи ужасан израз лица, а Мати под столом лупи Пењкова ногом у цеваницу.

Рипкин мирно узе кафу.

„Дошао сам пре пола сата“, рече он, „и обишао сам око зграде. Видим, и код вас је данас била пијавица.“

„Данас је ту било право бојиште“, рече Наташа.

„Да“, рече Рипкин. „Видео сам рупу у павиљону.“

„Наши карабини су неисправни, свима су им цеви искривљене“, објасни Мати.