Аркадије Стругацки - Тахмасиб

Рипкин поче да се смеје. Имао је ситне, равне, беле зубе.

„А да ли си ти имао прилике да погодиш бар једну пијавицу?“ упита Сергеј.

„Највероватније не“, рече Феликс. „Њих је веома тешко погодити.“

„То и сам знам“, прогунђа Пењков.

Наташа је, спустивши поглед, прстима дробила хлеб.

„Данас су код Азизбекова убили једну“, рече Рипкин.

„Одиста?“ забезекну се Пењков. „Ко?“

Рипкин се поново насмеја.

„У ствари нико“, рече. Бацио је поглед на Наташу. „Интересантна ствар — откачио се кран екскаватора и пригњечио је. Сигурно је неко погодио из пушке у сајлу.“

„То је био пуцањ“, рече Сергеј.

„То умемо и ми“, рече Мати. „У трку, са тридесет корачаја, право у лампу над вратима.“

„Знате ли момци“, рече Сергеј, „имам утисак да сви карабини на Марсу имају искривљене цеви.“

„Не“, рече Феликс. „После тога су констатовали да је пијавицу код Азизбекова погодило најмање шест метака.“

„Ех, ускоро ће бити хајка“, рече Пењков, „тада ћемо им већ показати у ком грму лежи зец.“

„А ја се тој рациј и уопште не радујем“, рече Мати. „Одувек је код нас тако: трас, бум, трас, поубијају се све животиње, а онда почињу да се стварају национални паркови.“

„Шта ти је?“ рече Сергеј. „Па оне само сметају.“

„Нама одиста све смета“, рече Мати. „Кисеоника је мало — смета нам, кисеоника много — смета нам, шуме много — смета нам, сеци шуму… Ко смо ми на крају крајева кад нам све смета? Да ти салата није била лоша?“ замишљено упита Пењков. „Ако је то, сам си је правио…“

„Не жури, не жури, Пењкове“, рече Сергеј. „Он једноставно хоће да отпочне заједнички разговор. Да се Наташа искаже.“

Феликс пажљиво погледа Сергеја. Имао је огромне, светле очи и ретко их је када затварао. Мати се осмехну.

„А можда оне нама уопште не сметају“, рече он, „већ ми једноставно сметамо њима…“

„А?“ прогунђа Пењков.

„Предлажем радну хипотезу“, рече Мати. „Летеће пијавице су разумни староседеоци Марса, иако се за сада налазе на ниском стадијуму развитка. Ми смо заузели рејон у коме се налази вода и оне имају намеру да нас одатле отерају.“

Пењков га запрепашћено погледа.

„Па шта“, рече. „Могуће је и то.“

„Дискутуј са њим, почни да се противиш“, рече Сергеј. „Иначе неће моћи да ужива у својој хипотези.“

„Све говори у прилог мојој хипотези“, настави Мати. „Оне, пијавице, живе у подземним градовима. Нападају увек са десне стране, јер им је такав табу. И…

хм, хм… увек односе са собом своје рањенике…“

„Феликсе“, рече Сергеј, „молим те, сравни га са земљом, заједно с том његовом хипотезом.“

Феликс рече:

„Таква хипотеза је већ постојала.“ Мати запрепашћено подиже обрве. „Давно. Пре него што је била убијена прва пијавица. Сад се постављају много интересантније хипотезе.“

„Но?“ упита Пењков.

„Досад још нико није објаснио зашто пијавице нападају људе. Није искључена могућност да је то њихова стара навика. Поставља се питање: да на Марсу можда ипак не постоји раса двоногих усправних бића?“

„Постоји“, рече Сергеј. „Већ пуних тридесет година.“

Феликс се осмехну.

„Можемо да се надамо да ће нас пијавице одвести до те расе.“

Извесно време су сви ћутали. Мати је са завишћу посматрао Феликса. Он је увек завидео људима пред којима су стајали такви задаци. Пратити и проналазити летеће пијавице — то је одиста интересантан посао, а ако се уз то поставља и овакав задатак…

…Мати је у мислима претресао све интересантне задатке које је морао да решава током последњих пет година. Најинтересантније од свега је било конструисање дискретног трагача-ловца на хемостазерима. Патролна камера се претварала у огромно знатижељно око, које је пратило појаву и кретање «страних» светлосних тачака на ноћном небу. Серјожа је јурио по ноћним динама, палећи с времена на време батеријску лампицу, а камера је бешумно пратила сваки његов покрет… Па шта, помисли Мати, и то је такође било интересантно.

Сергеј наједном љутито рече:

„Ми одиста ништа, ништа не знамо!“ Пењков престаде да срче кафу и погледа га.

„И како у ствари и не желимо ништа да сазнамо! Дан за даном, декаду за декадом, ми лутамо, загњурени до ушију, у разне свакодневне проблеме… Загњурили смо се преко главе у електронику, кваримо суматоре, поправљамо суматоре, цртамо графиконе, пишемо чланчиће, извештајчиће. Одвратно!“ Ухвати се за образе и снажно протрља лице. „Одмах иза ограде, на хиљаде километара пружио се потпуно непознат, туђ свет. Како бих само желео да пљунем на све и одем куд ме очи воде кроз пустињу, да потражим прави посао… Срамота, момци. То је смешно и срамно: седети на Марсу и двадесет и четири часа дневно ништа не видети, осим блинк-регистрограма и туробне физиономије Пењкова…“