Richard Carlson - Преживљавање Шизофреније

„Хоћеш ли започети револуцију и вратити земљу под диктатуру, или ћеш пробати да те изаберу?“, упитао је, а његова озбиљност ми је изазвала пецкаво, смешно осећање изнутра. „Не знам да ли би ЦИА истрпела твоје свргавање владе.“

„О, ја желим да ме изаберу, али нећу претворити земљу у диктатуру.“

„Шта ћеш да радиш пре него постанеш председник?“, упитао је. „Уз помоћ чега ћеш стићи до тога?“

„Претворићу очев посао у каријеру са пуним радним временом, са радницима“, објаснио сам. „А онда, можда се кандидујем за гувернера, па онда за председника“, рекао сам.

„Ја ћу гласати за тебе“, рекао је. „Мислим да ћеш бити добар председник.“

„Хвала ти“, одговорио сам а Мет се вратио својој књизи.

На тренутак сам погледао у страницу коју је читао. Затим сам погледао кроз прозор, рачунајући колико година ћу морати да чекам док не дођем до доба потребног да бих био председник.

Двадесет година.

Чинило се као цео животни век.

На мојој првој години из енглеског, морао сам да напишем писмо лику супруге из приче коју смо прочитали, чији муж је извршио самоубиство. Наставница је рекла да је мој рад „хладан“, а ја сам био збуњен. Касније сам дао рад оцу да га прочита, и он га такође није похвалио. Био сам још више збуњен. Нисам био способан да нормално комуницирам са људима.

Госпођа Гетнер је прозивала сваког студента на подијум да узме свој рад. Кад је прозвала моје име, устао сам с места и отишао до ње. Док ми је давала писмо, рекла је: „Твој је веома хладан.“

Узео сам папир гледајући у оцену добар, осећајући постиђеност пред разредом. Обрве су ми се набрале док сам се враћао на своје место. Зашто је мој рад хладан? Шта је требало да урадим другачије?

Код куће, одлучио сам да га родитељи прочитају.

Тата се смејао. „Хладан је, као што је наставница рекла.“

Мама није имала коментар.

Зграбио сам писмо и отишао у своју собу да га оставим.

И даље сам био збуњен. Нисам могао да схватим зашто је оно што сам написао било хладно. Изнервиран, одложио сам писмо и уместо да размишљам о томе шта сам погрешно урадио, једноставно сам заборавио на њега.

Када сам похађао Пима Комјунити Колеџ, живео сам са родитељима и браћом и сестром. Главни предмет ми је био опште пословање. Бити студент на колеџу за мене је било веома узбудљиво. Живот на колеџу није био попут средње школе - већина људи је била на колеџу јер су желели да буду ту. Учио сам вредно, желећи да се истакнем. Све се вртело око мојих студија и очевог хонорарног посла. Сада сам био пунолетан.

У ствари, на почетку колеџа сам дизајнирао неколико властитих макета, излио њихове репродукције, и продао их путем поштанске наруџбе. Један модел је био у размери 1/43 лимузине Кадилака из 1959. године. За то, користио сам постојећи модел који је направио други произвођач као основу. Уз помоћ алата за моделовање, претворио сам купе од двоје врата у онај од четверо. Чак сам направио и задњи прозор од отпада и излио репродукцију од чисте смоле. Много сам се поносио дизајнирањем, изливањем, бојењем и састављањем модела. Зарадио сам довољно новца да платим већину својих часова на почетку, иако нисам зарадио довољно да бих платио смештај и собу. Два од мојих модела су се нашли на насловној страници Часописа за моделе аутомобила, који је био познат часопис у послу моделирања у то време. Ови и други модели су имали одличне критике у том часопису.

Такође сам дизајнирао и направио модел постоља за авион са израелским називом млажњака на основи која је носила модел (што је направила друга компанија) усправно у положају лета. Међутим, продао сам тек неколико постоља, иако су били приказани у часопису за моделирање авиона.

Текст предоставлен ООО «ЛитРес».

Прочитайте эту книгу целиком, на ЛитРес.

Безопасно оплатить книгу можно банковской картой Visa, MasterCard, Maestro, со счета мобильного телефона, с платежного терминала, в салоне МТС или Связной, через PayPal, WebMoney, Яндекс.Деньги, QIWI Кошелек, бонусными картами или другим удобным Вам способом.