Sophie Adams - Zabranjena Strast

Zabranjena strast

Sofi Adams

Prevela Jelena Sekulic

„Zabranjena strast“

Napisala Sofi Adams

Autorska prava © 2018. Sofi Adams

Sva prava rezervisana

Prevela Jelena Sekulic

Dizajn naslovnice © 2018. Luizijana Poleto

„Babelcube Books“ i „Babelcube“ predstavljaju zaštitne znakove kompanije Babelcube Inc.

„Niko nije potpuno loš... niti potpuno dobar“

Od trenutka kada je Džejk, marinac, ugledao Ketrin, poželeo ju je za sebe. Ali osoba, koja je trebala da bude njegov najbolji prijatelj, ga je izdala i osvojila je pre nego što je Džejk imao priliku da joj priđe. Pošto je častan čovek, odstupio je od jedine žene koja je ikada uspela da u njemu probudi duboka osećanja i otišao je iz grada da bi bio deo zvanične misije u Avganistanu.

Ketrin je živela savršenim životom. Bila je dobra kćerka, poštovani član visokog društva u Raliju, Severnoj Karolini i volonter u skloništu za životinje. Takođe je bila i devojka Džoša Mekgregora, kandidata za kongresmena. Ali sve je to bila laž. Sve što je Ketrin želela je da bude razuzdana, uradi tetovažu, izađe i napije se i zabavlja se, ali više od svega, žudela je da se prepusti zabranjenoj strasti koju je osećala prema Džejku.

Hoće li Ketrin i Džejk imati hrabrosti da se oslobode lanaca koji ih vežu i prepuste se zabranjenoj strasti koju osećaju jedno prema drugom? Hoće li moći da se odupru društvu, igrama moći i gorkoj zavisti beskrupuloznog čoveka?

„Zabranjena strast“ je prva knjiga iz serije „Sedam grehova“.

Sedam grehova. Sedam ljudskih osobina koje se suprotstavljaju božanskim zakonima. Sedam grešaka koje smo svi napravili ili smo se s njima susreli u nekom delu našeg života.

Zavist, požuda, gnev, taština, pohlepa, proždrljivost i lenjost. Svaka priča iz serije „Sedam grehova“ inspirisana je jednom od ovih osobina. Sve priče imaju početak, rasplet i kraj i isprepletene su likovima koji se pojavljuju u prethodnim pričama.

U „Zabranjenoj strasti“ otkrivamo kako zavist može da razdvoji dvoje ljudi koji žele jedno drugo i kako može da se ispreči između dvoje ljudi koji bi trebalo da budu prijatelji. Nadam se da će vam se dopasti Džejk i Kejt onoliko koliko se meni dopadalo da pišem o njima!

Kada pročitate knjigu, zamolila bih vas da je ocenite i preporučite vašim prijateljima. Vaša ocena pomaže drugima da se zainteresuju za čitanje priča.

Posetite moju internet stranicu i pratite me na mreži Facebook da biste bili u toku s mojim novim i budućim radovima.

S ljubavlju,

Sofi Adams

Zavist

‘Zavist’

apstraktna imenica (lat. invidia)

1 – Nezadovoljstvo ili lakomost prema tuđem napretku ili sreći.

2 – Želja za posedovanjem nečega što pripada nekom drugom ili u čemu neko drugi uživa.

3 – Predmet koji izaziva želju.

Na palubi nosača aviona, kojim sam putovao nazad u SAD, stajao sam i gledao more. Sunce je počelo da zalazi i dok su se zlatni zraci spajali s plavim beskrajem, misli su mi odlutale kroz sećanja koja sam davno potisnuo.

Poslednjih dvadeset pet godina osećao sam se kao polovina jedne celine, pedeset procenata celog. Odraz nekoga ko je bio istovetan meni, ali istovremeno i veoma drugačiji. Od malih nogu se delimo na dvoje, dobro i loše, ispravno i pogrešno kao da je ova podela dovoljna da nas objasni. I tako je bilo do dana kada sam odlučio da prihvatim etiketu koju su mi dali i prigrlio grešnika u sebi. Na taj način bih prekinuo vezu s osobom koja me je poznavala skoro jednako dobro kao što poznajem sam sebe – mojim bratom blizancem.

Ali treba da znate da stvari nisu bile baš onakve kakvima se čine. Niko nije potpuno loš... niti potpuno dobar. Problem je u tome da s blizancima, stvari ne idu baš tako. Bar ne u mojoj porodici.

Džoš je od mene stariji dva minuta i uvek je od toga pravio nešto veliko. Zbog ta dva minuta bio je pametan, heroj, odgovoran i onaj koji nije mogao da pogreši. A ako mislite da je sve to značilo da sam ja predstavljao sve suprotno, u pravu ste. Ali, zapravo, Džoš nije bio nimalo onakav kakvim su ga ljudi smatrali. Kao dečak je stalno upadao u nevolje, bio je drzak kao mladić i bezobziran kao odrastao čovek. Stvar je u tome da sam oduvek osećao zaštitnički instinkt još od kad smo bili deca i uvek sam činio sve da ga izvučem iz problema, a to me je stavljalo u situacije koje su, u najboljem slučaju, bile komplikovane. Uglavnom bi me okrivili za Džošove smicalice. Ovo mi nije smetalo dugo vremena. Ovaj osećaj zaštite i veza koju smo imali bila je mnogo snažnija od svega toga, čak i kad je Džoš radio određene stvari zbog kojih je izgledalo kao da želi da me uhvate. Kao onda kada je uništio zid na kući porodice Medison i ostavio moj kačket sa znakom Čikago Bulsa na zemlji pored kapije. Jedini dečak koji je u celom gradu imao takav kačket bio sam ja jer sam bio na utakmici sa stricem Brendonom preko leta. A rezultat? Većinu raspusta sam proveo krečeći zid koji je on ispisao i bio sam kažnjen, nisam smeo da izlazim iz kuće, a moj brat je izlazio svake večeri i čak je i nevinost izgubio.

Ali, kao što sam rekao, ranije mi ovakve stvari nisu smetale. Naravno da sam bio normalno dete i da sam i ja želeo da uživam kao i on, ali duboko u sebi sam osećao da treba da ga zaštitim od opasnosti koje je svet nosio.

Da, bio sam idiot.

Mi smo jednojajčani blizanci, ali uprkos tome smo veoma različiti. Kada smo odrasli, počele su da se pojavljuju fizičke razlike koje su uvek bile neprimetne. Obojica smo imali dobru građu, ali zbog treniranja je moje telo bilo razvijenije od njegovog. Moja kosa je bila veoma kratka, šišana na „trojku“, a Džošova je bila kratka i valovita. Ruke su mu bile glatke, a nokti sređeni kao kod bebe, a moje su bile grube i oštre kao kod čoveka koji se bavi teškim radom. On je nosio italijanska odela i ručno rađene cipele, a mene su uvek mogli videti u dobrim starim farmericama.

Uvek sam okretao glavu na Džošove ludorije i pokušavao sam da ga zaštitim od opasnosti koje vrebaju u svetu. Do onog dana kada sam sreo Ketrin. Svet mi se okrenuo naopačke, a odnos sa onim ko je trebao da mi bude najbolji prijatelj, uprkos svim problemima koje smo imali, zauvek se promenio.

Prvi put sam ugledao Ketrin pre dve godine na dobrotvornom balu za siročad u Avganistanu koje su organizovali marinci. U vojsci sam bio već šest godina i upavo su me unapredili u oficira. Džoš je bio na pravnom fakultetu i radio kao pripravnik u firmi koja je pripadala prijatelju našeg oca. Sa 23 godine sve o čemu sam razmišljao bili su neobavezni izlasci s devojkama, ali onda sam ugledao prelepu plavušu u plavoj haljini koja se savršeno slagala s bojom njenih očiju. Kada mi se osmehnula, odmah mi je ukrala srce. Većinu večeri smo proveli razmenjujući poglede, sve dok Džoš, koji je uvek bio srce i duša zabave, nije zaplesao s njom.

Moj brat je uvek bio mnogo društveniji od mene. Džoš je bio pravi šarmer, a ja sam bio stidljiv i smatrali su me i pomalo zlovoljnim zbog moje ozbiljne prirode i fizičke snage. Mama je govorila da sam savršeni vojnik: snažan, ozbiljan i fokusiran, a da su me marinci, iz neodgovornog, pretvorili u pristojnog čoveka.

Kako naivno!

Pored moje stidljivosti, poštovao sam muški kodeks časti i nikad se ne bih udvarao ženi koja se dopadala mom bratu, posebno mom bratu blizancu, mojoj drugoj polovini. I tako sam se sklonio i uradio sve što je u mojoj moći da prigušim osećanja koja ja Ketrin probudila u meni: pohlepu, želju, strast i požudu.

Zavist.

Najgore osećanje na svetu i koje ni prema kome nisam osećao, a kamoli prema sopstvenom bratu.