Артур Кларк: Напеви далеке Земље

Лора показа ка острву иза њих, а онда према мору без обала на чијем су рубу стајали.

„Необична је помисао да твоји уснули пријатељи тамо горе никада неће упознати све ово. Жалим их због тога.”

„Да, само ће нас педесетак инжењера сачувати спомен на Таласу. За све остале на Броду наше заустављање овде биће тек пука ставка у бродском дневнику стара стотину година.”

Он осмотри Лорино лице и поново разабра тугу у њеним очима.

„Зашто си због тога несрећна?”

Она одмахну главом, неспособна да одговори. Како се може изразити осећање самотности које су у њој изазвале Леонове речи? Животи људи, све њихове наде и страховања, изгледали су тако мајушни спрам непојамних огромности којима су се они одважили да пркосе. Помисао на то тристогодишње путовање, до чије још ни половине нису стигли, представљало је нешто пред чим је њен ум устукнуо од ужаса. Па ипак — у њеним властитим жилама текла је крв оних раних пионира који су превалили исти пут до Таласе, пре много столећа.

Ноћ више није била пријатељска; наједном ју је испунила жудња за домом и породицом, за малом собом у којој се налазило све што је поседовала и која је била цео свет за који је знала и који је желела. Хладноћа свемира смрзла јој је срце; зажалила је сада што се уопште упустила у ову луду пустоловину. Било је време — и те како — да пође.

Док се придизала, приметила је да су седели на Клајдовом чамцу и запитала се какав ју је то несвесни подстицај ума нагнао баш на ово пловило међу свим осталим малим чамцима који су стајали постројени дуж обале. При помисли на Клајда проже је грч несигурности, чак и кривице. Никада раније у животу, изузев у магновењима, није помислила ни на једног другог мушкарца до на њега. Сада се више није могла претварати да је то тачно.

„Шта ти је?” упита Леон. „Је ли ти хладно?” Он испружи руку и прсти им се први пут додирнуше, јер је она аутоматски узвратила на исти начин. Али у тренутку додира она се тргла попут уплашене животиње и устукнула.

„Све је у реду”, узврати она, готово љутито. „Касно је — морам кући. До виђења.”

Реакција јој је била тако нагла да је Леон остао изненађен. Је ли рекао нешто што ју је увредило? — упита се он. Она се већ журно удаљавала када је он довикнуо за њом: „Хоћу ли те поново видети?”

Ако је и одговорила, шум таласа надјачао јој је глас. Посматрао ју је како одлази, пометен и помало погођен, размишљајући не по први пут у животу како је тешко докучити ум жене.

За тренутак се колебао да ли да крене за њом и понови питање, али негде у срцу знао је да то није потребно. Срешће се поново — то је било подједнако извесно као и сутрашње рађање сунца.

Живот острва потпуно је постао заокупљен осакаћеним џином који је почивао у свемиру на удаљености од хиљаду миља. Пре свитања и после заласка сунца, када је свет био у тами, али се светлост сунца још опажала у висинама, Магелан се могао разабрати као блистава звезда, најсјајније тело на целом небу изузев два месеца. Али чак и када се није могао видети — када би био изгубљен у јаркости дана или помрачен сенком Таласе — брод никада није избивао далеко од мисли људи.

Тешко је било поверовати да је само педесет чланова посаде звезданог брода пробуђено, као и да се чак ни половина њих ниједном није спустила на Таласу. Изгледало је да се налазе посвуда, обично у малим групама од по двојице или тројице; хитро су ходали, обављајући тајанствене послове, или се возили на малим, антигравитационим скутерима који су лебдели неколико стопа изнад тла и кретали се тако бешумно да је живот у селу наједном постао прилично опасан. Иако су им упућени озбиљни позиви, посетиоци још нису узели удела у културним и друштвеним делатностима острва. Објаснили су, учтиво али одлучно, да све док се не буду постарали око безбедности свог брода неће имати времена ни за шта друго. Касније, свакако, али не сада…

И тако, Таласи није преостало ништа друго до да се наоружа стрпљењем док су Земљани постављали своје уређаје, вршили извиђања, дубоко бушили у стене острва и предузимали низове опита који као да нису стајали ни у каквој вези са њиховим проблемом. Понекад би се накратко посаветовали са научницима Таласе, али су углавном радили на своју руку. Није била ствар у томе што су се држали непријатељски или по страни; радили су тако помно и предано да готово да нису били свесни никога и ничега покрај себе.

Протекла су два дана после првог сусрета пре но што је Лора поново разговарала са Леоном. Виђала га је с времена на време како хита селом, обично са пуном ташном и одсутним изразом на лицу, али тада су имали прилике да измене само кратке осмехе. Но, и то је било довољно да јој се осећања ускомешају, да изгуби спокој и да затрује везу са Клајдом.