Артур Кларк - Напеви далеке Земље

Из мирне ноћи која га је оптакала постао је свестан мрмљања мора и тај звук га је одмамио са празне улице. Било је мрачно међу палмама, када су се светла села притулила иза њега, али мањи од Таласина два месеца налазио се високо на југу, а његов необичан жути сјај сасвим му је довољно обасјавао пут. Прошао је кроз узан појас стабала и на крају обале која се стрмо спуштала угледао океан који је прекривао готово цео овај свет.

Низ рибарских чамаца био је привучен уз руб воде и Леон лагано крену ка њима, радознао да види како су занатлије Таласе решили један од човекових најстаријих проблема. С одобравањем је осмотрио уредна пластична корита, уске упоредне пловке изван чамца, електричне чекрке за извлачење мрежа, компактан мали мотор, радио са антеном за одређивање правца. Ова готово примитивна, али потпуно примерена једноставност дубоко је деловала на њега; тешко се могао замислити већи контраст правом лавиринту сложености моћног брода који је почивао негде изнад његове главе. За тренутак га је понела једна маштарија; како би било пријатно одбацити све године обуке и учења и заменити живот погонског инжењера на звезданом Броду за спокојан, непрохтеван живот једног рибара! Јамачно им је потребан неко ко ће им одржавати чамце, а можда је могао да смисли и нека побољшања…

Он одбаци те ружичасте снове, уопште не хајући због њихових очигледних мањкавости, и запути се дуж покретног фронта пене где су таласи губили своју последњу снагу у окршају са тлом. Под ногама су му лежали остаци новорођеног живота овог младог океана празне шкољке и оклопи рачића који су зацело прекривали и обале Земље пре милијарду година. Ево, на пример, једне збијено уплетене завојнице од кречњака коју је зацело већ раније видео у неком музеју. Сасвим је могла то бити; свако устројство које је једном послужило сврси Природа бескрајно понавља са света на свет.

Слабашан жути сјај брзо се ширио преко источног неба; пред Леоновим очима Селена, унутрашњи месец, диже се поврх обзорја. Невероватном брзином читав месец, који је био у последњој четврти, изрони из мора, обасјавши обалу изненадном светлошћу.

И у тој плими блиставости Леон наједном виде да није сам.

Девојка је седела на једном чамцу, педесетак јарди даље низ обалу. Била му је окренута леђима и гледала негде ка мору, наизглед несвесна његовог присуства. Леон застаде, не желећи да ремети њену самотност, али и несигуран како стоји са локалним обичајима у овим стварима. Изгледало је веома вероватно, с обзиром на ово време и место, да она некога чека; било би најбезбедније и најтактичније окренути се и тихо вратити у село.

Но, прекасно је донео ту одлуку. Као да ју је плима нове светлости на обали начас уплашила, девојка подиже поглед и истог тренутка га примети. Устала је без журбе и складно, не показавши никакве знаке узнемирености или нелагодности. Ставише, да је Леон могао да јој јасно види лице на месечини, био би изненађен изразом тихог задовољства.

Пре само дванаест часова Лора би срдито одбацила помисао да ће овде, на овој самотној обали, срести једног потпуног странца у часу када остатак њеног света већ увелико спава. Чак и сада, могла је да пружи разложно објашњење за своје понашање, да устврди како је осетила неки немир и није могла да заспи, тако да је изишла да се мало прошета. Али дубоко у свом срцу знала је да то није истина; целог дана није престајала да је прогони слика тог младог инжењера, чије је име и положај успела да открије, не изазвавши при том, како се надала, превише знатижеље међу пријатељима.

Чак није у питању била ни срећна околност што га је видела како излази из гостинске куће; посматрала је претежан део вечери са веранде очеве куће, са наспрамне стране улице. А сасвим извесно није била срећа, већ промишљено и пажљиво планирање то што се упутила на овај део обале чим се уверила којим је путем Леон кренуо.

Зауставио се на десетак стопа од ње. (Да ли ју је препознао? Да ли подозрева да ово није случајан сусрет? За тренутак, храброст ју је готово издала, али сада је било прекасно за узмак.) А онда се он искривљено осмехну, од чега као да му је цело лице засијало, тако да се начас учинио још млађим него што је био.

„Здраво”, рече он. „Уопште нисам очекивао да ћу некога срести у ово доба ноћи. Надам се да вас нисам узнемирио.”

„Разуме се да нисте”, узврати Лора, настојећи да јој глас буде што постојанији и неузбуђенији.

„Ја сам са брода, знате. Учинило ми се да би било згодно мало разгледати Таласу док сам на њој.”