Артур Кларк: Напеви далеке Земље

На ове последње речи на Лорином лицу изненада се промени израз; туга коју је разабрао на њему збунила је Леона, јер јој није видео узрок. А онда, уз тренутан шок који прати препознавање, он схвати да је ову девојку видео већ раније и би му јасно шта она ради овде. Била је то иста она девојка која му се осмехнула када је изишао из брода — не није тачно: оње био тај који се осмехнуо…

Није се имало шта рећи. Они су се немо посматрали преко таласастог песка, обоје опчињени чудом које их је спојило у безмерју времена и простора. А тада, као у несвесном сагласју, они седоше једно наспрам другог на ивицу чамца, и даље без речи.

Ово је лудост, рече Леон у себи. Шта ја овде радим? Каква права имам ја, луталица која пролази кроз овај свет, да посежем у животе овдашњих житеља? Треба да се извинимо и да препустим ову девојку обали и мору који су њен завичај, а не мој.

Па ипак, није отишао. Сјајан диск Селене подигао се за читаву ширину шаке поврх мора када је он коначно казао: „Како се зовеш?”

„Лора”, одговори она благим, напевним нагласком острвљана, који је звучао веома пријатно, али га није увек било лако разумети.

„А ја сам Леон Карел, помоћни погонски инжењер на звезданом броду Магелан.”

Она се благо осмехнула када се представио и тог часа схвати да је она већ зацело знала његово име. Истог тренутка сину му једна потпуно небитна и хировита помисао; до пре само неколико минута био је мртав уморан, спреман да се свакога часа окрене и пође на починак на коме је већ одавно требало да буде. Но, сада је био потпуно разбуђен а бодар — на почетку, како је испало, једне нове и непредвидљиве пустоловине.

Али зато је Лорина наредна опаска била сасвим предвидљива: „Како ти се допада Таласа?”

„Дај ми мало времена”, узврати Леон. „Имао сам прилику да видим само Залив палми, па и њега тек површно.”

„Хоћете ли се дуго задржати овде?”

Пауза је била једва приметна, али ју је његово ухо разабрало. Тек је ово било питање које је уистину било важно.

„Нисам сигуран”, одговори он искрено. „Све зависи од тога колико ће оправке потрајати.”

„Шта се покварило?”

„Ох, налетели смо на нешто што је било превелико да би га наш метеорски штитник апсорбовао. И трас! — да остали смо без штитника. Нема нам друге до да направимо нови.”

„И мислите да то можете овде да урадите?”

„Надамо се. Главни проблем биће подизање око милион тона воде до Магелана. Срећом, мислим да ће Таласа безболно моћи да се лиши толике количине.”

„Воде? Не разумем.”

„Па, познато ти је да звездани брод путује готово брзином светлости; но, чак и тако, потребно је много година да би се стигло на одредиште, тако да улазимо у стање одложеног оживљавања, а за то време брод је под аутоматским контролама.”

Лора климну. „Разуме се тако су и наши преци стигли овамо.”

„Сама брзина не би представљала проблем да је свемир уистину празан али он то није. Један свемирски брод сусреће се са хиљадама атома водоника, честицама прашине, а понекад и крупнијим честицама сваке секунде лета. При брзини која је готово равна светлосној ти комадићи космичког отпада имају огромну енергију и зачас би спалили брод. Стога носимо штит на отприлике миљу испред летелице и пуштамо да уместо нас он сагори. Имате ли кишобране на овом свету?”

„Овај… да”, узврати Лора, очигледно пометена несувислошћу питања.

„Онда можеш да упоредиш свемирски брод са човеком који иде насупрот пљуску иза заклона кишобрана. Киша је у нашем случају космичка прашина између звезда, а брод нам је имао пех да остане без кишобрана.”

„А нови можете начинити од воде?”

„Да, то је најјефтинији градивни материјал у васељени. Смрзнемо је у ледени брег који путује испред нас. Зар има нешто једноставније од тога?”

Лора ништа није одговорила; мисли као да су јој одлутале новим смером. А онда проговори поново, гласом који је био тако пригушен и чежњив да се он морао нагнути како би је разумео спрам шума таласа: „А са Земље сте кренули пре стотину година?”

„Пре сто четири. Разуме се, нама изгледа као тек неколико недеља, будући да смо били у дубоком сну, све док нас аутопилот није пробудио. Сви колонисти су још у стању одложеног оживљавања; они уопште не знају да се нешто догађа.”

„А ви ћете им се на крају поново придружити и такође преспавати пут до звезда.”

Леон климну, избегавајући њен поглед. „Тако је. Долазак на планету биће одложен за неколико месеци, али шта то мари на путовању које траје три стотине година?”