Николај Велимировић - Молитве на језеру

Устајте синовиСина Божјега! Устајте, устало је и милостиво сунце и почело нештедно лити своју светлост по тамним пољима земље. Устало је, да вас ослободи тморе и страха сановног.

На сунцу нису исписани ваши јучерашњи греси; сунце не памти, не злопамти ништа. На његовом лицу нема бора са вашега чела, ни жалости, ни зависти, ни туге. Њешва је радост у давању, његова младост — његово подмлађивање — у служењу. Благо онима који служе, јер неће остарити.

Шта — кад би се сунце угледало на вас, суседи моји? Како би мало светлости слало на земљу, о ви тврдице. Како би крвава била његова светлост, о ви крвници. Како би позеленело гледајући већа сунца од себе, о ви завидљивци. Како би поцрвенело слушајући хуле одоздо, о ви гневљивци. Како би пожутело од жудње за лепотом звезда, о ви похотљивци. Како би побледело од страха, да му неко не загради пут, о ви страшљивци. Како би потамнело од бриге, о ви брижни многобрижни. Како би се наборало и остарело хранећи се јучерашњим злом, о ви злопамтила. Како би се охладило и умрло, и сву васиону окружило својом смрћу, о ви проповедници смрти.

О каква срећа за свет, што се сунце никад неће угледати на вас, синови и кћери земље. Гле, сунце не зна много ствари као ви, али зна вечито две ствари: да је слуга и да је знак. Да је слуга Онога, ко га је ужегао; и да је знак Онога, ко га је поставио себи на службу.

Будите и ви слуге Онога, ко вас осветљава сунцем споља и Собом изнутра, и окусићете сласт вечите младости. Будите и ви знак Онога, ко вас је поставио међу звериње земаљско, и надмашићете сјај сунца. Заиста, све звериње око вас пливаће у срећи под зрацима ваше доброте, као што месеци пливају око сунаца.

Но шта је сунце, и све звезде, до хумке пепела, кроз које блисташ Ти, Сине Божји? Хумке пепела, што ублажавају сјај Твој и просејавају га кроз себе као кроз густо сито? Јер гле, у Твоме пуном сјају ништа се не би видело до Тебе, као што се у потпуном мраку ништа не види до мрака.

Господе, Господе, не опали нас Твојим сјајем, неподношљивим за наше очи, и не остави нас у полумраку, у коме се стари и труне. Ти једини знаш меру наших потреба, Господе, слава Теби!

Отужни су ми саветиљудских старешина и мудраца, — о како су ми отужни — од када Твоја мудрост затресе моје срце и мозак, Свети Боже.

Не верују у Твоју светлост они, које мрачни прохтеви срца вуку у пропаст. Камену што се котрља низ брдо нема препона. Што већа стрмен и нижа пропаст, то је и котрљање камена све брже и све незадржаније.

Један мрачни прохтев својим успехом измамљује други, други трећи, док све што је добро у човеку не усахне, и све што је зло не потекне током бујице. Док се са свим не оброни зграда Духа Светога и споља и изнутра.

Док презирачи светиње не почну презирати сами себе и учитеље своје.

Док најслађе сласти не почну их гушити својим смрадом.

Док се сва блага, за која су они суседе убијали и градове рушили, не почну ругати њиховој ругоби.

Тада они крадљиво придижу своје очи к небу, и кроз гној свога бића, обесвећеног и усмрделог, вапију: Свети Боже!

Како ме вређа као врућа стрела разметљивост људи својом моћи од кад сазнадох за Твоју моћну руку, Свети Крепки!

Зидају куле од камена, и говоре: бољи смо зидари од твог Бога. А ја их питам: да ли ви, или оци ваши, сазидасте звезде?

Проналазе светлост у земљи, и хвале се: знамо више него твој Бог. А ја их питам: ко закопа светлост под земљу, да је ви пронађете?

Лете по ваздуху, и надмено говоре: сами себи створисмо крила, где је твој Бог? А ја их питам: ко вас подсети на крила и летење ако не птице, које не створисте ви?

Но, гле, кад им Ти отвориш очи за немоћ њихову; кад бесловесне ствари покажу им своју грдосну моћ; кад се ум њихов напуни чуђењем звезданим кулама, што се без стубова и темеља држе у пространству; кад се срце њихово испуни страхом од немоћи и безумља њихова, — тада они у стиду и скрушености пружају руке к Теби и вичу: Свети Крепки!

Како ме жалости човечје прецењивање овога живота од кад окусих сласт Твоје бесмртности, Свети Бесмртни!

Кратковиди виде само овај живот, и говоре: ово је једини живот, и делима својим учинићемо га бесмртним међу људима. А ја им велим: ако је ваш почетак као река, онда мора имати свој извор; ако је као дрво, мора имати свој корен; ако је као зрак светлости, мора долазити од неког сунца. И још им велим: међу смртнима ли заснивате своју бесмртност? Ложите огањ у води.